Zlatne suze

Starac je protrljavši svoje podlaktice, prljave od blata, s mukom ispravio dotrajalu kičmu oslanjajući se rukama o kolena i pogledao prema nebu koje je još jedino rado razgovaralo sa njim.

„Biće kiše.“, reče više za sebe, mada su oblaci znali da se njima obraća. Uglavnom su znali da li je starac s radošću isčekivao kišu ili je se plašio, pa su tako i oni nekada na prvi znak da će poći kući počinjali da se uvijaju i cede na žednu zemlju, ili bi pak, iako teški, čuvali svoje pore takvom silinom da ih ni Bog ne bi mogao naterati da se otvore. I ovog su puta oblaci pažljivo osluškivali starčevo srce, ne bi li znali šta treba da rade. Voleli su ga jer je i on voleo njih. Voleli su ga, iako bi im ponekad i grubu reč uputio. Voleli su ga, jer je bio deo zemlje kojoj su i oni pripadali.

„Hajde pucajte, vidim vas ja. Čekate da odložim oruđe i da krenem kući. Sad ću ja brzo, ne brinite. Samo još ovaj red da dovršim. Sunce mi se sakrilo kao da ja ne znam da je vreme da se ruča, nego mi ono treba da me opomene. Mangup jedan, čujem ja u ušima mi starica moja posadila svoj glas, pa mi ono i ne treba da me opominje. Ala ste brzi dobri moji, ili su vam u pomoć nove snage pritekle, ili sam ja ostario pa više ne mogu ni sa vama da se jurim. Trebalo bi i meni malo mladosti da pripomogne. Eh. Ili da priznam i Bogu i vama da je dosta, pa da miran uz moju staru još što je ostalo proživim. Možda i hoću, da znate. Ali ne danas.“

Dovršio je starac svoj posao do kraja, kao što je i obećao, i sa prvim kapima kiše, požurio kući. Mislio je uz put kako mu je nebo još jednom učinilo uslugu sačekavši ga. Dobra je to zemlja bila koju je svom snagom svojih starih ruku čuvao i negovao, dobra i ona i nebo što mu je pomagalo. Biće valjda tako blago i kada se njemu na susret uputi. Poštovao ga je. Poštovaće i ono njega. Bio je potpuno siguran u to, te se zato i nije bojao tog susreta. Kad bude došlo vreme. Za sada se samo susreta sa starom trebao bojati, ako se pita ohladila, biće ljuta. A možda i neće, razumeće, ostarila je i ona pa zna da se više ništa tako brzo i lako ne može uraditi kako su to nekada mogli. Razumeće, naravno, kao i uvek. Ljuti se ona, nije da se ne ljuti, ali to više onako, reda radi, kao da igra neku predstavu u kojoj treba biti ljuta, pa namesti obrve onako ukoso, i ruke stavi uz bokove, pa jednom nogom istupi malo u napred kao da će sad skočiti k njemu da ga po turu kao malo dete, ali se ne pomeri. I on prihvati igru, izvini se, kaže neki valjan izgovor i onda se sve vrati kao što je bilo.

Korak po korak, misao po misao, kako god i o čemu god da je taj dan pričao, uvek bi se priča završavala sa decom. Odavno nisu tu, još iz školskih dana. Sada su već ljudi, imaju svoju decu. Nikada se nije bunio što ne žele na selu da žive, baš nikada, ni glasom, ni mislima. Majka im je bila malo ljuta, ali je prošlo kao i inače što bi je ljutnje prolazile brzo i iznenada, i vraćala bi onaj spokojan izraz lica uprkos svim ožiljcima koje je život na njoj ostavio, vraćala bi ga tako da niko ne bi mogao da bude siguran je li ona to maločas stvarno bila ljuta ili se samo šalila. Oni su tražili svoju sudbinu i borili se za nju. Učili mnogo, para se nije imalo u izobilju pa je siguran i da su oskudevali za po nešto, možda i za mnogo više, ali se nikada nisu žalili pa nije sa sigurnošću znao u kojoj je meri to oskudevanje bilo. A u stvari bili su baš kakvim su ih zamišljali on i njegova druga polovina. Njihovi a svoji, poslušni ali i borci, požrtvovani taman toliko da se u toj žrtvi prepoznaje samo ljubav i ništa više. Kada su se venčavali, u seoskoj crkvi, dok su čekali da se pop odene, šaputali su im imena, i za sina i za ćerku. To je bilo baš nekako u ovo vreme, datum je zaboravio, ali se seća da su radovi u  polju tek bili gotovi. Nešto kao ovi njegovi danas.

I tako bi, sa svima njima u mislima, svakog dana prkosio vremenu od njive do kuće, zavaravajući i vreme i sebe, da je to najlakši put kojim je u životu išao. Tek kada je ušao u dvorište neka čudna tišina zapara mu uši. Gde je? Na pragu, skrštenih ruku? Ni pas nije zalajao kada je kapija zaškripala. Gde je? Da ga prekori hladnom pitom?

Nespretnim korakom je zbacio sa nogu prljave cipele i u istom pokretu rukama svukao sa sebe vuneno kožni prsluk i uleteo, zaboravljajući i na bol u nogama i na umor i na godine, u kuću. U ta tri koraka, kroz hodnik do dnevne sobe, stao je čitav život. I zaljubljeni pogledi i suze od bola stvorenim rađanjem novog života i suze od radosti kada su im mladi prohodali i ispraćanja i dočekivanja. Sve. Čak i ono nebo od malopre sa kojim je pričao o sastajanju.

Na vratima sobe je već bio na pola mrtav, znojav i beo kao tek okačena zavesa.

„Šta je tata, šta si se uduvao toliko, nije za tebe više polje.“

„Šta je stari, nema ti žene da te prekori što kasniš.“

„Hajde junače, još je vruća pita, nisi zakasnio.“

Na stolu torta na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano: Srećna godišnjica braka. On u suzama, unuci već skočili svaki u po jedan obraz dekin zagnjurili svoje nosiće, a pita miriše onako vruća, celu sobu je miris obuzeo.

Za ove suze vredi pričati sa oblacima.