Zlatoguza i Kupidon

- Je l' mogu da gledam?

- Šta da gledaš? Beži bre, matori jarče... Naravno da ne možeš!

Smejulji se. Ipak, vrata od dečije, spavaće sobe  u kojoj se presvlači, ostaju poluotvorena i teško je odoleti  izazovnom prizoru kojim sam nenadano počašćen.

Vidim je kako skida šljampave bermude u kojima je radila i ostaje u majušnim kilotama. Fantastično dupe. I dalje.

- Veliko je – kaže, ignorišući kompliment – a imam i celulit... Vidi!

 Mislim da je ta stvar poprilično precenjena. Devedeset osam posto muškaraca ga ne bi ni prepoznalo na lokaciji... Ono  kad im padne mrak na oči, a krv jurne iz glave ka mestu gde je potrebnija u tom trenutku.

- Žena bez dupeta je kao Novi Beograd bez Delta sitija!

- Ne bih baš rekla da ispravno citiraš... To mi pre liči na Plamenog, odgovara mi sve oskudnije odevena.

Teško mi je da se koncentrišem. Da glumim nezainteresovanog. Obožavam je.

Dvadest godina sa istom ženom a i dalje masivna, bolna erekcija!

Dostignuće potpuno nepoznato današnjim klincima. Jer, teško im je objasniti da, kao što te lože sise i dupe, loži te i njen mozak. I njene provale. I suze. I kad ćutite satima. I kad ti zaspi na ramenu. I kad ti dve i po čuke prepričava film koji je gledala na HBO-u, a koji u integralnoj verziji traje sat i četrdeset pet.

I kad je besna, nervozna, i kad sikće pre nego što dobije menstruaciju. I kad se okrene na drugu stranu, pravdajući se rečima da se oseća kao isceđen limun. I kad se svađate jer, po njenom mišljenju, neotesano piljiš u presisatu, predekoltiranu prodavačicu u butiku; a ti joj odgovaraš da si se nešto zamislio i da potpuno slučajno neodređeno zveraš baš u tom pravcu; i da ne možeš da veruješ da je i posle toliko godina i dalje ljubomorna, a znaš da bi ti najradije zalepila šamarčinu što je lažeš i gledaš u oči.

Ista ona koja te voli najviše na svetu i koja je i dalje glavna glumica svih tvojih snova.

Onih kad padaš. Kad te jure. Kad se daviš. Kad sanjaš ribu, perje, krst. Vodu, mutnu ili bistru.

I nekog bliskog koji je riknuo, a koji te upurno doziva. Pa i onih bezobraznih.

Ona je uvek tu. Sa ove ili one strane sna. Osećaš joj dah. Nokte. Očnjake na vratu.

I ko uopšte vidi problem što sise posle određenih godina nedovoljno prkose gravitaciji?

Barem su prave i nema opasnosti od eksplozije prilikom vožnje avionom!

Kome smeta što je stomačić dobio i drugi, diskretno prelivajući nabor, kada je već jednom podario život  i kad se, nažalost, ne definiše u teretani na benču, već u kupatilu, uz splet vežbi ribanja tuš kabine i čišćenja fugni sonom kiselinom, metodom koju moj prijatelj Toni Parsons naziva kolena i laktovi.

I čemu cela ta urbana legenda o pomorandžinoj kori i spuštenom, kruškolikom, jabukolikom, srcolikom zadnjem trapu, kad samo ja, da dobro ste čuli, ja, isključivo, imam ekskluzivno pravo da ga šljepkam i uživam u pogledu (doduše prilično retko i uglavnom o praznicima i godišnjicama) na isti – kada je utegnut halterima ili tračicama, koje neodoljivo podsećaju na znak jednog velikog, nemačkog proizvođača automobila.

„Rileks, dont du it!“ komanduje Frenki s radija.

Nisam ih čuo sto godina.

Prilazim joj s leđa. Šunjam se kao lopina. Osvedočeni manijak. U istom trenutku je grizem za vrat i stavljam šape  na naježene bradavice, koristeći znalački trenutak kada podiže ruke u vis da skine sa sebe znojavu majicu sa Snupijem i Čarljem Braunom.

-Eeeej, jesi normalan ? Šta ti je ? Pa nećemo valjda ovde ?

Ne odgovaram na glupa pitanja .

Pokret otpora kapitulira. Prelazi u prikrivenu kolaboraciju. Možda pre u kvislinge. Otvorena saradnja sa neprijateljem.

Lagani uzdah.

- Pusti me, barem da se istuši...

Kasno je za formalnosti. Ljubim je u pupak. I južnije. Ona potpuno gola a ja još uvek u odelu. Bez kravate doduše. I sakoa.

Padamo na krevet. Dečiji, isti onaj koji klinci u našem vrtiću koriste za popodnevnu dremku. Malo je kraći, ako mene neko pita.

Hiljadu puta ponavljan ritual ali uvek snažniji. I eksplozivniji. I nežniji. Strast, ali ne ona iz amerskih filmova o bazičnom instinktu, u kojima pastuv u žaru borbe ruši sve, sa za večeru postavljenog stola, a ona mu posle akcije, post-koitalne pljugice i zajedničkog tuširanja,  držeći oko sebe obmotan peškir tako da joj se ne vide sifoni, kaže: „Mili bio si kao stena!“

Ovo je nekako običnije i nema baš velikih reči.

Samo moja žena i ja. Zlatoguza matorka i proćelavi Kupidon zamagljenog pogleda.

Vladimir Jovanović