Zlatokosa (odlomak)

„Ti si, Branko, idiot“, rekao je po ko zna koji put u sebi, jer se plašio da to glasno izgovori.                                     

Zurio je i jutros u platno i obrise onoga što bi trebalo da bude slika. Danima nije uspevao da napravi ni jedan potez četkicom. Platno je sebično, nepomično stajalo i čekalo preobražaj iz bezlične beline u sliku koja će biti odraz njegovih unutrašnjih želja, lomova i svega što umetnička duša gaji u sebi.

Marija je bila napolju, čuo je kad je izašla. Dugo  nisu progovorili ni reč. Nervirala ga je njena staloženost i mirnoća sa kojom je sve radila. Posmatrao ju je kako čupa korov iz bašte predano, skoro pobožno. Njena jednostavnost, smireno lice i tihi pokreti nisu budili unjemu želju za stvaranjem, nisu pružali inspiraciju koja mu je bila potrebna. Lepa je na poseban način, onaj koji zamori čoveka bila je njegova definicija žene sa kojom se svakodnevno sretao u kući, dvorištu, postelji.

Korov napreduje uporedo sa cvećem, kao neki događaji koji remete sve jer se pojave tamo gde ne treba da budu; kao nemili, nepozvani gosti. Kako je običnom čoveku lako. Sve prihvata...mirno, jednolično... Ali ja nisam običan čovek! Ja sam umetnik! Neko ko treba da ovekoveči lepotu, da je nađe gde drugi ne mogu, a ona se urotila protiv mene, nema je, mislio je.

Obuzet besom zbog sopstvene nemoći, jer su ga Zlatokosine oči proganjale i podsećale na ono što je  znao da je istina koje se plašio, počeo je mahnito da baca boje, četkice i sve što mu se našlo pri ruci.

„Sem Zlatokose, ništa vredno nisi stvorio. Ništa, ništa! I sve posle nje je ništa! I ja sam ništa“, vikao je nekontrolisano. Reči su odjekivale prostorom, njegovim umom, i prožimale čitavo telo.

„Vidiš li, Zlatokosa, svoje ime u zvezdama“ pitao ju je jedne od onih večeri kad su pogledima uprtim negde, tražili beskraj i u njega smeštali svoju bezvremenu ljubav, lišenu svih ovozemaljskih slabosti. Umesto odgovora, prstom je pokazala na zvezde i u vazduhu napravila nekoliko pokreta. Pogledala ga je očima bića u kome obitavaju sva ženska obličja, a on je mogao da uzme ono što mu se u tom momentu sviđa. Uzbuđivala ga je sopstvena metamorfoza izazvana upravo tim pogledima. Mogao je pred njom biti on, ogoljen do kostiju. Bez stida. A mogao je biti i veliki umetnik, stvaralac; mogao je biti i njen bog i rob...

Opijen, slikao je sa zanosom, ne razmišljajući o pokretima ruku. Boje su se same slagale u savršenu celinu koja je prikazivala savršeno žensko telo, nimalo nalik Venerinom, jer lepotu telu, davale su oči žene na slici. Mesto na kome su se sastajali svi putevi sveta; raskrsnica večnosti i beskraja. Njegova Zlatokosa!

„Ti si, Branko, idiot“, rekla mu je izlazećigaiz postelje. Zatvarajući vrata za sobom, zatvorila je i njega u mali, skučeni prostor njegovog i Marijinog života koji je nosio kao usud, zatrpan svakodnevnim stvarima, prizemnim ljudima, osećanjima lišenih  želje da se makar malo odvoji od zemlje koja ih je polako, ali sigurno i bezdušno uvlačila u svoje čeljusti.