Zloslutnica

Strah je te noći skovao lance debljine palca na ruci i privezao je čoveka za krevet. Pod teretom lanaca čovek se u svojoj groznici i bunilu bezuspešno batrgao. Sinoćna mučnina i povraćanje, zatim jak bol u stomaku i najzad visoka temperatura simptomi su koji su ukazivali na upalu slepog creva.
Bio je mali, ali dovoljno star da upamti reči svoje majke koja ja do poslednjih dana svog života optuživala doktore za smrt njegove dve godine starije sestre. Činilo mu se da su joj poslednje reči na samrtnoj postelji bile:“ Zlotvori, upropastiše mi dete.“ Majka nije dugo poživela nakon smrti svoje ćerke, zapravo ne dovoljno dugo. Seća se da je majka za godišnji pomen njegovoj sestri uspela da svojim bledim i koščatim prstima umesi omiljeni kolač njegove pokojne sestre. Bio je žut poput latice suncokreta sa ponekom višnjom u sebi. Takav je bio, takav je i ostao. Niko nije imao smelosti ni da ga prinese ustima. Njegove suve mrvice gušile bi, a to je već činio plač.
Posle izvesnog vremena njegova majka više nije mogla da ustane iz kreveta. Ljudi su kasnije govorili da ju je bol pojeo. Po njegovom mišljenju bol je nije jeo, bol ju je halapljivo gutao. Kroz par sati je njegova majka, žena u tridesetim godinama, poprimila opise starice. Kroz godinu dana bilo ju je jezivo i pogledati. Njena tuga nije jenjavala. Tuga je možda bila ista svakog dana ali je njeno srce bilo sve slabije da je podnese. U trenucima ludila pela bi se na stolicu kako bi, kako je verovala, bila bliža Gospodu i kako bi mu sa pretećim, uperenim prstom sasula sve u lice koje je, kako je on tada verovao, bilo odmah iznad tavanice koju je podigao njegov otac zidar. Otac bi je tada molećim glasom molio da siđe sa stolice i da legne, da se smiri. Sin i otac bi tada zajedno grlili neutešnu ženu koja je ridala u svojim dlanovima. Kroz glavu bi joj nakon toga bljesnula ideja da je svojim činom uvredila Gospoda i da će on sada njenoj pokojnoj ćerci dodeliti loš tretman tamo gore na nebu, žena je upala u bezumlje koje ju je kovitlalo kao što olujni vetar čini sa ispuštenim papirom.
Njegova majka je umirala i to se videlo. Doktori nisu imali pristup tako da se čekao dan kada će se ugasiti. Otac je takođe bio kivan na doktore. Mrzeo je tu profesiju, mrzeo je beli mantil, mrzeo je hleb koji oni zarađuju. On je pokušao da očuva svoju porodicu, ujutru je odlazio na gradilište, vraćao se uveče, razgovarao je tada sa svojim sinom, igrao se nevešto s njim ali je sjaj u očimazauvek izgubio onog trenutka kada je  poslednja lopata zemlje posula grob njegove ćerke.
Nepunih mesec dana od smrti majke, zidari su pronašli svog kolegu kako leži na tlo nepomično, sa krvlju naslikanim putićem na njegovom obrazu.
Da li je skočio sa skele ili je u pitanju bila nezgoda, nikada nije saznao. Verovao je, odnosno, pokušao je da veruje da je u pitanju bila nesreća. Ponekad bi svoje pravo uverenje ipak iskalio na porodičnoj slici, optuživajući svoje roditelje za sebičnost i izdaju. Osećao se napuštenim, osećao se kao samac na njakrvoločnijem bojnom polju koji stoji pred galopom ubojite konjice.
Od roditelja su mu ostala samo tužna sećanja, porodična slika na koju iskaljuje bes kao što je njegova majka iskaljivala na tavanicu, nedovršena kuća i strah od doktora i mirisa bolnice.
Zagrejao je ciglu na čeličnoj plotni peći. Vruća cigla na stomaku mu je u maloj dozi stišavala bol.
Dve kuće dalje, jedan starac je oterao zloslutnu kukuviju sa stare kruške u svom dvorištu. Prognana ptica sletela je tamo gde je jedan dečak nekada verovao da se nalazi potiljak od Gospoda.