Zmaj i leptirica

Iz male rupe u visokom drvetu platana virilo je majušno, prastaro biće noći. Mračna vila, noćna leptirica. Uvek je čekala prvi mrak i zvezde da razbiju nebesku tamu. U momentu kada je veliki mesec bledo obasjao vrhove krovova, ona izađe iz svog skrovišta, raširi providna krila, krhka kao paučina i na vrhovima prstiju odskakuta preko crepova. Pod njenom težinom oni ostadoše nepomični. Preletela je do sledećeg krova i osvrnula se. Miris zime osećao se u vazduhu, miris dugih noći, miris slobode, miris samoće. Zastala je na vrhu krova, a grad se ocrtavao kroz njenu kosu i lice. Slušala je iste zvuke vekovima, samo se okolina menjala. Kuće su rasle sve više, dok nisu skoro progutale nebo. Drveće je umiralo, noć je smrdela. Polako se otisnula, poletela je. Nečujno je kružila mrakom, lebdela je iznad oblaka puštajući da je nose struje vetra.

Setila se kako je nekada volela da upija smeh ljudi, plač beba, da pluta uz prozorska okna i gleda kako se vole, mrze, ljube, kukaju i oplakuju. Dugo bi slušala opojne zvuke sirke i pesme. Preživljavala je samoću živeći njihove živote. Ali, odavno je izgubila interesovanje za te tričave, male sudbine. Sama i nevidljiva nije više imala želja. Nije više bilo ničega što već nije videla i osetila. Sve se oko nje vrtelo u nekom magičnom točku, bez kraja i početka, do večnosti koja je bila njena. Jedino nikada nije videla sunce. Videla je mnogo lažnih sunaca koja su osvetljavala svet u noći. Ta su sunca kidala tamu, ali nisu grejala kao ono pravo. Ona je bila osuđena na noć, jer bi joj svetlost i toplota pravog sunca spržili krila i oslepeli  velike, crne oči.

Lebdela je besciljno kada uhvati u vetru neki rezak miris. Ružan, odvratan miris tuge, očaja i smrti. Nije bilo rata. Nije bilo nesreća. Samo tada bi namirisala nešto slično, ali ne potpuno isto. Ponese je radoznala priroda, sletela je na ivicu neke čudne građevine iz koje je virilo mnoštvo kipova i ukrasa, opasane visokim zidinama. Miris je tu bio najjači i počinjao je da guši njena mala pluća užasom i truljenjem duša. Plašila se da sleti, ali miris je bio tako nov, a mrak u velikom dvorištu zdanja, gust i lepljiv. Obazrivo je dotakla zemlju i pažljivo pogledala oko sebe. Svuda unaokolo ređali su se rešetkama okovani kavezi iz kojih su dopirali tužni zvuci. Prišla je jednom redu kaveza i ugledala gomilu ptica skresanih krila. Zgrozila se. Požurila je do drugog, a tamo su bila manje zveri, umazane izmetom, smrdljive, skrhane. Žurila je kroz lavirint strave ne shvatajući svrhu ovolike patnje. Odjednom, iza gustog reda visokih šiljaka, ugledala je par širom otvorenih, zlatnih očiju. Prišla je i osmotrila veliku životinju dugih, oštrih zuba, divnog krzna i snažnih udova. Samo ona je stajala uspravno i gordo u malom kavezu jedva dovoljnom za nekoliko koraka. Zver je zurila u marak, ali je odmah osetila dah života u tami. Istegnu svoje veliko telo, ribliži se bliže rešetkama i reče u mrak: „Ko si ti?“, zvučalo je tako bolno, a opet tako uzdržano i ponosno.

„Ti me vidiš?!“

„Ja osećam sve. Moje oči možda gube bitku sa vremenom, ali moj sluh i moj nos me nikada nisu izneverili.“

„Ja sam noćni leptir. Ja sam davno zaboravljena vila, nestala iz sećanja, nestala iz priča, a opet postojim i postojaću dok je vremena. Nisam progovorila vekovima. Lepo je čuti zvuk sopstvenog glasa.“, bio je to samo šapat tako tih da ga ni veta nije uhvatio.

„Ja sam vuk. Mnogi me se plaše i strepe od moje snage i moći. Ali, telo mi je staro. Ovo je moja poslednja noć na ovom svetu... „ Tu je zastao i teško uzdahnuo:“Nekada sam živeo. Bio sam slobodan divlji zmaj snažniji od svih zveri i ljudi. Uhvatili su me u najlepšim godinama. Dugo su se okupljali i divili se mojoj lepoti, mizerna, okrutna stvorenja... Onda ostarih i oni me gurnuše u ovaj zatvor da crknem daleko od njihovih pogleda.“ Govorio je, a iz grudi dopiralo mu je potmulo režanje koje ju je podsetilo na ropac, na bes koji se sklupčao u srce i udavio sav život u njemu. Prvi put posle mnogo vekova nešto je zaigralo u njenim grudima. Nešto je ubolo njeno osušeno srce. Ona kliznu kroz rešetke i sede uz biće moći. Slušala je kako teško diše, a onda je spustio svoje veliko telo kraj nje i prošaptao:

„Voleo sam život...žalim što umirem. Žalim što te nisam ranije spazio.“

„Spazio si me onda kada je trebalo i tebi i meni...“

„Zašto tako govoriš? Ti imaš večnost.“

„Večnost je prazna bez govora, bez nekoga ko će osećati tvoju radost i tvoj bol. Večnost je gora kazna od kaveza. Večnost je samoća bez kraja. Umorna sam.“ Sklupčala se uz gusto krzno i zatvorila oči. Osetila mu je smrt u dahu.

„Ostaćeš tu? Nećeš otići?“

„Spavaj. I ja čeznem za konačni snom.“ Srca su im kucala istim ritmom, a onda je njegovo počelo da kasni. Krila su joj bila slomljena, ali nije više marila.

Sunce se rađalo, a jedna teška suza kliznula joj je niz obraz i isparila. Zagnjurila je glavu u mrtvo telo i počela da nestaje. Nije se uplašila, nije umrla sama.