Zov (deo treći)

„Čekaću te, znaš...“ te su reči bile jednan od amajlija koju je poneo sa sobom kada je, jedne daleke novembarske večeri, obavijen maglom i njenim šalom, odjezdio u noć na starom očevom motoru. Izgovorila ih je s tihom rešenošću, kao nešto o čemu se ne raspravlja i na šta se ne odgovara. Samo je prislonio svoje čelo na njeno i osetio je kako joj drhte ruke dok ih je spuštala s njegovih ramena. Nije nikada umeo s rečima, s onim velikim, koje nose važne poruke. I da je umeo, u tom trenutku ničega se nije mogao setiti, samo je još jednom udahnuo onaj nemirni pramen kose iz njene punđe i otišao. „Vratiću se!“ , vrištao je neko nepoznat u njegovoj glavi devet gluvih slova koja nisu  sišla s njegovih usana i godinama posle toga bio je siguran da je taj neizgovoreni zalog bio glavni krivac što ga je život bacio u nemirne tuđinske predele, što se udaljio i od sebe samog. Godinama posle te maglovite novembarske večeri, bezuspešno je tražio način da sebi objasni zašto je svoja lutanja pretpostavio njenom čekanju. Svi njegovi lomovi, sva spoticanja i ustajanja bili su bez smisla, jer nije se vratio. Nije mogao svojim teretima slomiti njene krhke ruke. Nije želeo da ona vidi preobražaje koje je njegova duša pretrpela. Verovao je da je za nju bolje da ga mrzi i pamti kao neveru, nego kao poraženog, slomljenog, nikome potrebnog ratnika.Već dugo nije imao nikakve vesti o njoj.  Jedino što je znao bilo je da se preselila u prestonicu kada su joj umrli roditelji.

Sve mu je to proletelo kroz glavu dok je stavljao dragi zeleni šal oko vrata, rešen da celi taj dan provede napolju. Otići će do vrela seoske rečice, visoko u planini, da snimi neke pejzaže, koje nije predugo video i za koje se bojao da postoje još samo u njegovom sećanju. Želeo je da pogleda i onaj hektar šume u kojoj njegov pokojni otac nije nikad posekao ni jedno drvo. Nadao se da je njen nepristupačan položaj bio dovoljno odbojan lokalnim lopovima koji seku sve što stignu, samo ako vlasnik nije u blizini. Imao je neutaživu potrebu da se stopi sa šumom, da zagrli stoletne hrastove i udahne miris nedirnute, čiste i nevine prirodne kolevke mira. Buka i vonj prljavih ulica belosvetskih metropola još su zauzimali mnogo mesta u njegovoj glavi. Trebaće mu mnogo hodanja po suvom  opalom lišću dok ne izvetri i omekša stopala puna betona i asfalta...

Odvezao se starim džipom po izlokanom seoskom putu sve do mesta na kojem je posle jakih prolećnih kiša veliko klizište zatvorilo prolaz. Parkirao je omiljenog četvorotočkaša u hladu oraha pored puta, uzeo ranac s opremom  i vodu i krenuo peške. Nakon sata hoda stigao je do prvog vidikovca, sa kojeg je pucao pogled na okolna brda, retke krovove zaklonjene topolama duž reke  i sivozelene planinske vrhove u daljini. Sedeo je neko vreme u senci crvenkastih stena i  snimio nekoliko dobrih fotografija, pojeo komad hleba i nekoliko suvih voćki, i produžio. Poznati put kojim je kao dečak prošao nebrojeno puta,  na momente se gubio u gustom rastinju koje se širilo nezaustavljivo. Do vrela je stigao sav u znoju i kratkog daha od toplog podnevnog sunca. Penušavi kovitlaci vode koja je sebi našla put kroz toliko nabora i  kamenih naslaga  oduvek su ga opčinjavali, ali je tog trenutka pomislio kako su još lepši no u njegovom sećanju. I po najvećoj suši, taj je izvor grgoljio i belasao se, neprekidno, kad nigde vode nije bilo ni za lek. Pošto se umio i napio, zahvatio je vode u čuturicu i podalje od izvora seo da odmori. Do njegove je šume bilo još bar pola sata hoda, pa se  sklonio u hlad kvrgavih borova i opijen toplim, poznatim mirisom smole i borovih iglica, zadremao. Ima je utisak da je spavao satima kada mu se učinilo da ga neko doziva po imenu, pa se trgnuo iz sna i počeo osvrtati, jer je glas sličio njenom, ne shvativši  u prvi mah da je na skoro hiljadu metara nadmorske visine, i da nedaleko od njega bojažljivo pase par srna i jedno lane. Ugledale su ga, kad je naglo ustao i potrčale niz padinu, a on je onako bunovan držao Canon i nije bio u stanju podići ga do oka. Glas iz sna ga je, učinilo mu se, opet dozivao i tek je nakon par trenutaka shvatio da čuje kliktaje velikog surog orla koji je kružio visoko nad njim. Gledao je u njega, pa u fotoaparat, i odustao od slikanja, u trenutku kad je shvatio da bi i fotografija bila kavez za široko rastvorena krila ponosnog kralja planine. U njegovoj se duši pred tim prizorom slobode polomilo ono ogledalo straha, i  u trenu je pitanje - zašto je došao, dobilo svoj puni odgovor. Došao je da zauvek ostane, a ne da ode zauvek, kako je mislio dok se pakovao u Amsterdamu. Tu, u planini signal je bio očajno loš, a hteo je da odmah obavi nekoliko poziva i otkaže neke sastanke na koje sigurno neće otići jer bi to značilo povratak u stari način života. Bilo je već prilično kasno, pa bi odlazak do šume i vraćanje potrajali i zato je odlučio da odmah krene kući. Iznenadila ga je lakoća s kojom je doneo tako važnu odluku i istovremeno je imao želju da zapeva iz sveg glasa. Orao je to učinio, visoko u plavetnilu popodnevnog neba.

Senke su ubrzo postale duže od visine drveća koje je raslo duž puta i  usput je uhvatio u objektiv samo nekoliko neobičnih oblaka, ali ga je neka nova sila nosila dok je silazio sa planine, hvatajući prečice i preskačući međe. U trenutku kada je s naporom zaobišao klizište i ugledao svoj terenac pod orahom učinilo mu se da vidi nekog naslonjenog na haubu. Prvi je  sumrak uveliko osvajao prostor, pa je podigao fotoaparat i polako prišao silueti pod kačketom koja je, naslonjena na njegov džip, kucala po plavom ekranu telefona. Mada se trudio da bude što tiši, poznati glas je zaplovio kroz tih nekoliko metara između njih i pre nego što se okrenula: „ Čekala sam te, znaš?“