Zov prirode

Već će godina kako je vila Sunčica bila zarobljena od strane zveri koje su vladale zemljom. Čitavo njeno selo je bilo poraženo i zatvoreno u zidove koji su se pomerali i svakoga dana stvarali nove prostorije zatvorske zgrade. Ne seća se dobro tog dana, bila je tek rođena, ali joj je majka pričala  da je bilo strašno. Imali su kaiševe koji su se sami zakopčavali čim bi dohvatili makar i delić kože neke vile, prevozna sredstva u kojima je moglo stati njih na stotine i bele odore sa mrežama preko očiju koje su takvih dana imale po sebi napisane priče od crvenog mastila. Nju i njenu majke, braće i sestre, dovezli su najpre u jednu drugu zgradu u kojoj je provela čitavo detinjstvo. U toj su zgradi vrata bila providna, nisu imali mnogo prostora za šetnju koliko je bilo u ovoj. I te se zgrade slabo sećala, ali joj je majka opisivala svakog dana po jedan hodnik ili prostoriju, tako da je u glavi imala potpuno jasnu sliku tog prvog zatvora u kome su živeli. U ovoj novoj zgradi otkrili su da boluje od neke neizlečive bolesti koja se manifestuje tako što jako brzo zaboravlja događaje iz života. Već sutradan se prethodnog dana nije sećala. Zbog toga su joj često davali neke posebne lekove koje drugima nisu nikada. Zanimljivo je bilo to što se majčinih priča u svakom momentu mogla setiti i to do najsitnijih detalja. Čak i to gde su se nalazile dok joj je pričala. To zverima nikada nije otkrila. Neka misle šta hoće.

Ostali vilenjaci i vile, činilo se, da su se baš lepo snašli u ovoj novoj zgradi. Iako je bila magična i napravljena od čudnih materijala koji su menjali svoj oblik, njima izgleda to nije mnogo smetalo. Svaki je dan bio novi izazov i oni su ga rado prihvatali. Uostalom ovde je bilo više slobodnog vremena i više prostora za šetnju. Izgledalo je kao da su odlučili da se nikada ne vrate u svoje mesto iz koga su oteti.

Sunčici je to jako smetalo. Imala je volje da nešto promeni. Da se bori. Da proba, makar. Nisu mnogo marili za njene napore da pobegnu odatle. Najstariji brat joj je često govorio:

- Zašto bi išli bilo gde? Zar te majka nije naučila da vilin narod može živeti bilo gde. Gde god se nalaze, tu im je dom. Jednog dana će buduće generacije misliti da im je to mesto sa kog su potekli. Saživeće se sa ovim zidovima i biće im jedino što poznaju. Da je drugačije i mi bi bili samo zveri koje ne znaju gde im je mesto. Oni stalno traže nešto bolje. Bolje vrste, bolja mesta, bolje vreme. I sve to tako što ruše tuđe svetove misleći da će tako, na kraju, pronaći neki pogodan za sebe. Mi odavno znamo da smo mi ono što smo unutra, u srcu, ne izvan tela, nego u njemu. Zato je nevažno gde smo dok god imamo jedni druge i nas same. Ti zaboravljaš Sunčice, to je valjda zbog te bolesti tvoje.

- Ne zaboravljam ja ništa stariji brate, to samo oni misle. Sve ja znam i sve pamtim. I naše selo pamtim.

- Ludo jedna, naše selo niko ne pamti. Bilo je to toliko odavno da su se od tada smenile desetine generacija.

- To nije istina, možda ste vi svi zaboravili, ja nisam. Vi imate neku čudnu bolest izgleda. Ja znam i gde je i kako izgleda i možeš ti da pričaš šta god hoćeš, ja ću ga na kraju i naći. Vama u inat.

- Nemoj da se šališ tako sa nama, ti znaš da bez tebe ne možemo da opstanemo. Šta ćemo ako nam ne dovedu novo Sunce?

- Onda pođite sa mnom. Pokazaću vam da sam u pravu.

Marko je histerično otvarao košnicu za košnicom. Nigde ništa. Nije verovao svojim očima. Pozvao je oca da dođe do kolibice.

- Pogledaj, nema ni jedne jedine pčele. Ovo još nisam nikada video. Kako su mogle sve da odu.

Otac je zagrizao jednu zelenu travčicu, seo na panj i uzdahnuo.

- Mora da je matica pošla. Pošli i ostali za njom. Ali baš sve pčele?? Neverovatno!!!!