Kratka priča

Jedan Zmajević će pisati o meni i mom porijeklju sto godina nakon moje smrti.

Gledali su se u oči. Svako u svom strahu od onog drugog, čekali su ko će napraviti prvi korak.

Tad sam prvi put osetila kako srce može doslovno da raste.

Nije čuo buku, nije video svetlost vatrometa, čvrsto je zaspao, umoran, samo je zatvorio oči, zaplovio u san, dovoljno.

Nisam imao cilj pred sobom. Samo sam znao da moram da hodam, da se krećem, da budem okružen ljudima.

Budila se zemlja. Budila se i ona sa njom.

Jutro rađanja, koje se pamti u času sna.

On čoporom vlada ne fizičkom snagom, već snagom svog nezavisnog, a jakog karaktera.

“Lep je osećaj kada stvaraš, zar ne?”

Nije se sećao kada su ga doveli, koliko je godina imao, ni kako je izgledao, jer on nije spoznavao ništa.

Pages