Kratka priča

Kratka priča

Malo bi bilo reći da je Ana bila nervozna. Ruke su joj se tresle, a srce preskakolo čitavog dana. Vojin je, za razliku od nje, bio potpuno smiren. Njemu ni ranije nije smetalo što su njegovi bili protiv toga da se zabavlja sa Anom.

Oblačimo jaja, svlačimo gaće.. Ili je obrnuto?

Sedela je i pušila, ćutala je, a lomila se, raspadala se i pono sastavljala. Sa svakim izdisajem nestajala, a sa svakim udisajem ponovo nastajala. Kada je cigareta dogorela, ponovo se uspravila, a u očima joj se rasplamsala ona životna vatra koja gori samo u onima koji su zaista živeli.

Prvo sam bila ljuta. Mislila sam i naglas govorila da ću ga istući kada ga nađem, a onda sam se prelomila... "Gospode, Bože, pomozi mi!" prvo sam govorila u sebi, onda šaputala i na kraju glasno govorila.

Čekala ga je... Gledala kroz prozor, kuvala dve kafe, spremala ručak za dvoje. „Nema ga na spisku poginulih“. Nikad te reči nisu oprestale da odjekuju u njoj, kao ni vera da če se pojaviti, iznenada...

Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

„Da li tako miriše neuspeh? Razočaranje? Gubitak?“ pitala se, a tako se i osećala. Bila je svesna da drhti i gubi kontrolu nad svojim telom, ali ne i pokreta koji je napravila dok je sa druge strane dolazio Željkov pospan glas: „Halo, Ivona, šta se dešava?“

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Jutro je dočekalo potpuno spremnu. Još sinoć je spremila šta će obući, boju očiju koja će joj se složiti uz košulju i precizno odmerila debljinu kože koju će poneti sa sobom. Raspoloženje joj je bilo na vrhuncu i to joj je bio znak da će se ovaj dan završiti sa uspešno ostvarenim ciljevima. Toliko pažnje je pridavala organizaciji i gotovo hiruški odmerenim minutima za svaku aktivnost posebno, da je bilo nemoguće da se scenario ne odigra baš tako kako je zamišljen.

"E privilegije sam imao, imam ih i sad i to tri. Zovu se Srđan, Dušan i Lazar, jer sine moj, najveća životna privilegija je kad stvoriš biće koje će biti produžetak tvog života."

Pages