Kratka priča

Ko zna čega se čovek nagleda i šta može otkriti na putevima kojima se kreće?

“Pa gde baš danas...da si me juče pozvao imao sam neke pare...“

Slušao sam ga s polauveta, spavalo mi se i bilo mi je dosadno. Ona opet nije došla.

Stvorili smo uredjaj kroz koji ćemo svi da prodjemo u drugi, paralelni svet, u koji Tama neće moći da dopre.

Mama, dobro jutro, lepa si baš kako sam te zamišljala.

Sat je otkucavao, nasula je sebi drugu čašu votke i već je trezvenije razmišljala.

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami...

U tom momentu, počela je istinski da mrzi majku. Kako god da okrene, za sve je ona bila kriva!

Te se večeri zaklela da više nikada neće pisati pesme i počela da piše mušku priču.

Nije ustajala. Mirno je sjedala pod mjesečinom na čistini.

Pages