Kratka priča

Dok se probijala kroz neočekivanu gužvu u gradu nervozno je bacala pogled na mobilni koji je čvrsto držala u ruci. Samo da ne zakasni, mislila je, ali je još više brinula da se ne oznoji na ovih trideset pet u hladu. Mora da bude savršena, smirena, puna samopouzdanja, da bi u potpunosti bila na visini zadatka i zaradila dobre pare. Na tu misao se vragolasto nasmeja. Poruka je stigla: soba 211, drugi sprat, desno, nemoj da kasniš! Odgovorila je: Ja nikada ne kasnim, za dva minuta sam tu, evo me blizu hostela.

U podrumu skrivene kuće, gde je nalazio povremeni mir družeći se sa sopstvenim senkama, tu u podrumu okovanom rešetkom, koji je skriven od svakog pogleda. U podrumu imena...ispisivao je dnevnik. Sve češće se skrivao u njemu, neki unutrašnji glasovi govorili su mu da brže i brže mora sustići vetar olujnih misli da bi na kraju trke, za korak ispred, na sto postavio svoj testament. To je bila poslednja trka za koju je čuvao svu svoju izgubljenu snagu, izlomljena sećanja, potamnele slike i bledilo sopstvenog neosunčanog lica.

Sveti Ilija. Drugi dan avgusta, upekla zvezda, prašina koju nose naleti vrućeg jugistočnog vetra štipa oči. Velika utrina na kraju sela, šatori, trubači, tezge sa đinđuvama i raznim zanatlijskim proizvodima, leskovački kamioni s bostanom i paprikom , mnogo sitne, musave dece i pomalo pripiti i raspojasani seljani u hladu oraha kraj puta. Užurbane domaćice koje kupuju potrepštine za kuću, cenjkajući se s trgovcima, gunđajući kako je sve skupo...jednom rečju – vašar.

Deda Đura je otišao da se nađe sa jednim starim prijateljem iz mladosti. Sreli su se pre par dana u laboratoriji, gde su vadili neke rezultate. Nisu se videli skoro tridesetak godina, a nekada su bili nerazdvojni drugovi.

Vreme je činilo svoje, oženili su se, svako je otišao na svoju stranu, njegov prijatelj je odavno otišao iz grada. U laboratoriji su na brzinu razmenili brojeve telefona i dogovorili se da se nađu za par dana i da se natenane ispričaju.

Ta devojka je bila naprosto luda, smatrali su mnogi. Dok bi ih gledala, upiljila se u sagovornike svojim krupnim, vodenastim očima u kojima su plovile ribe, barke izokrenute naopako i to su obično videli pijani momci posle duge terevenke, kada su, ne znajući kako, završili pričajući sa njom, dok bi se tavanica i pod slili u jedno, a oni završili pod stolom, ne sećajući se šta je ko  pričao.

-Gosp... ovaj, hoću reci Nikose, da li ste dobro? - usplahireno je uzviknula, mekim, pamucnim glasom. Boja tona tih melodicnih vokala i suglasnika ga je istovremeno opijala, uspavljivala i razbuđivala. Prošla je čitava večnost od kada je poslednji put ovako bio nošen zvukom.

-Sve je u najboljem redu.- izustio je jedva čujno i tog trenutka je počeo da se smeje. Glasno i neobuzdano. Pa sve više… Smeh mu je je bio toliko zarazan da mu se pridružila i ona. Prvo snebljivo, zatim sve glasnije, jednostavno - nije bilo pomoci.

Ulazeći u tu birtiju poput duha, milila sam kroz zadimljeni vazduh. Pokušavala sam da vidim kakva je to kafana.

Viktor se tiho ušunjao u svoj stan, baš kao da je provalnik, lagano je zaključavao bravu osećajući se prijatno i oslobođeno, posle višenedeljnog odsustvovanja. Tiho se nakašlja, da stavi do znanja sebi da je došao.

Kada su mu novi drugovi otišli, Radovan je ostao da sedi ispred vodenice, zamotavši još jednu cigaru i kroz kolutove dima se prisećao priče svog pokojnog oca, o tim zadnjim danima koje je proveo ovde. Otac mu je ispričao kako je jednom, išavši kroz šumu, slučajno u nekoj pećini pronašao par ćupova sa zlatnicima i nekim nakitom. Odneo ih je odatle i zakopao u blizini jednog visokog stabla javorovog drveta, koje je raslo nizvodno od potoka. Kada ga je Svetislav proganjao, i na kraju oterao iz kraja, nije uspeo da ponese ništa od toga.

Oči govore više od reči, jer ćute, a ta je tišina glasna. Zažmuri i poslušaj u sebi. Čuješ li njen glas kako te doziva? To ne čuju svi, jer ne umeju da slušaju. Smeta ti buka? Utišaj misli. Reci im da umuknu. One su jedine koje govore istinu. Ona je prevarant, lažov, ubica. Njene zločine moraš kazniti smrću, da ne bi doživotno bio osuđen na sopstveni zatvor. Ubij Istinu da ne zagospodari tobom. Poželi joj smrt i neka vaskrsne u laž. Moraš je ubiti da bi oslobodio sebe.

Pages