Kratka priča

Svi su nekuda žurili, sa slušalicama u ušima i zagledani u svoje telefone.

Oz je nastavio svoje putovanje. Hodao je još neko vreme, možda dan ili dva kada je odlučio da se ipak na neki način pokori ovom novom svetu. Nije imao predstavu gde tačno treba da ide ali je imao vodiča. Zolu. Razgovarao je sa njom stalno. Bila je u svakom "dobar dan" nepoznatog prolaznika, u svakom malo glasnijem povetarcu, u muzici iz nekog automobila...... Bila je svuda.

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju.

Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora.

"Ti, kučko, da reč nisi rekla, reč jedinu!"

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

Ali violinu nisam ispuštao iz ruku. I usnio sam čudesan san.

Ako hoćeš pomozi mi, podrži me u tome, ja sam to čvrsto rešio.

Moje su rane manje od tvojih, ali osećamo istu bol.

A onda da uveče, onako golem, stojim ispod zvezda, dok mi mesec obasjava stablo.

Pages