Kratka priča

Posle Sretenovog odlaska, njih četvorica su seli ispred vodenice na planiranu pauzu za ručak. Najpre su sebi zavili cigarete od duvana koji je doneo Jovan, a iz konjskih bisaga su izvadili flašu rakije da se malo okrepe.

-Šta ćeš sada,Radovane?-upita ga Jovan.

-Nastavljam dalje sa ovim što sam započeo.Mislim da će za par dana,vodenica biti spremna da proradi, a onda,ako se neko od Radišića ne pojavi, idem ja da ih obiđem.- odgovori on.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

I dok sagledavam svoju budućnost u šoljici mutne tekućine, čiji mi miris a bogami ni izgled ne obećavaju puteno vrelo puno slasti osim ako ne spržim jezik što se redovno dešava čim zasrknem prvi gutljaj kafe u nestrpljenju da se probudim, pa opsujem tako jako da bi se zidovi zatresli samo da su me mogli čuti, i sa vidnim olakšanjem iskapim čašu ledene vode da bih za narednih pet minuta ustanovila da me boli grlo. Uz jutarnji program, meni svaki dan izgleda isto, kroz prozor vidim naznake nekog proleća, i već kao svaka uzorna domaćica razmišljam o ručku.

Jul nije ličio na sebe. Udare apokaliptičnih vetrova i nerazumno jakih pljuskova, smenjivale su paklene vrućine. Bilo je jasno da klimatske promene uzimaju tragičan danak u teško "gledljivim" prizorima iščupanog drveća i polusrušenih krovova. Preplašeni turisti su se zavukli u apartmane, moleći Boga da nevreme, praćeno orkanskim vetrovima, što pre prođe.

Ti si moja neispunjena cjelina.

 Da imaš uglove mogla bih na nekom od njih dugo sjedeti. Ljuljala bih se u zraku i dopuštala da mi vjetrovi promjenjljivih mrse kosu dok očekujem rezultat. Posmatrala bih te kako spavaš u svim onim uglovima u koje neću zalaziti,  a u tom jednom, koji sam izabrala za sebe, ili si ga ti izabrao za mene, mogla bih razapeti šator, naložiti vatru i pod zvjezdanim nebom, svih onih noći u kojima smo djelili sebe jedno na drugo, bila bih sretna.

Sinoć sam, opet, odšetala do bunara mog detinjstva. Uvek sam se bojala bunara. Ogledajući se u tek nazirućoj vodi obuzeo bi me neopisivi strah, ali i posebna radost kad bih sebe ugledala na tajanstvenoj, tamnoj površini. Eho neke izmišljene pesmice je bila posebna čarolija. E, taj bunar je jednog dana morao da se zakopa. Od tada su novi, još dublji, još neophodniji nicali u meni svakim činom odrastanja.

Nikada nije bio prihvaćen. Uvek sa strahom ili prezirom rađao se, živeo, stario, sa samo jednim osećanjem… Bistar pogled, iskrene reči odbijali su se od iskonskog, i izvrnuta igra nije donela dar. Ono što nije - nikada neće biti, uz svu pozu i namešteno lice. Ali, koračao je, sa ciljem da stigne daleko.

"Ko si ti i zašto me celi dan pratiš!?" Besno je upitao, okrenuvši se na desnoj peti (levu nogu nije ni imao, pojela je gangrena), crnu musavu devojčicu, koja je zastala na dva koraka od njega. Nije se uplašila. Nasmešila se, više očima nego licem, sležući ramenima. Pokazivala je nešto umrljanim prstima obe ruke, ali on nije razumeo znakovni jezik.

Nadrealni prizor ga je naterao da suzbije sopstveni ironični komentar koji se već rađao na usnama. Ironiju je često koristio kao najtvrđi oklop, zlu ne trebalo, iako mu je duša bila izatkana od paučine, Mlečnog puta i stihova.

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Pages