Kratka priča

Dugo je tražio svoje lice. Izgubio ga je davno napravivši pakt sa gorim od sebe. Sad je sjedio na panju, godovi su mu brojali godine, a čvorovi glumili koljena. Ništa se nije moglo prozreti kroz mrenu misli koja je pala na njegovu prošlost, iz špila bačenog u vatru neće proreći svoju budućnost.

Ovo pišem pri nezdravoj pameti, u letu inspiracije i pri prejakim osećanjima, dakle, iskreno! Molim one koji budu ostali iza mene da shvate, kao što sam i ja shvatila jednog dana, da smo svi smrtni kako god živeli i da se ništa u grob ne može poneti. Iako to znate, nije višak ponoviti to jer, ipak, kad neko umre nekako nama preživelima u datom momentu izgleda kao”eto, bilo mu suđeno tako”prekrstimo se i vratimo se u životnu kolotečinu, nesvesni činjenice da je svaki sledeći momenat mogućnost nestajanja sa ove naše zemaljske scene.

Svakog dana, u tačno vreme, bez reda, dešavalo se sve-ništa. U jutarnjim satima koji se otvarali dan,u podne i sa početka večeri. Sve-ništa je snažno otvaralo dan, sa nadom, kao i svakoga jutra, ples svetlosti u milionima tačaka, plesao je niz zidove, u podne, istrošenog jutra, bez tački koje su se raspršile. Svake večeri, nevidljive tačke, skrivene iza poveza, bežale su u rupice zidova... I tako iz dana u dan, sedmice u sedmicu, sa ponekim bljeskom munje, koja se zvala nada, svetlost i tačke u plesu.

Visoki mladić, stasite građe, išao je kroz šumu negde u šumadijskom kraju. Na ramenu je nosio platnenu vreću sa svim stvarima koje je posedovao. U njoj se nalazilo par komada odeće, nešto hrane koje je usput nabavio u okolnim selima, i par komada alata koje je koristio za usputne poslove koje je obavljao kako bi se prehranio dok ne dođe do svog cilja.

Kada sam bio mali voleo sam da se igram kao i sva deca. Da sledim svoju maštu. Po čitav dan sam provodio napolju jureći se na poljani ispred zgrade. Pod krov doma sam dolazio kad padne mrak da večeram i budem nemi svedok ubitačno-dosadnom nadmudrivanju svojih roditelja. Svaka naredna nedelja otvarala je novu mogućnost, a svaka mogućnost me je ispunjavala do vrha. Dani su imali svoj ukus i miris, neuhvatljiv kao vetar na morskoj obali koji se poigrava suknjama mladih devojaka. Bili su puni kolora i nekog neshvatljivog smisla.

Optužite me što sam izdala sebe, jer sam mu dala komad svog mesa da mu nahranim glad za mnom. I što više nikada sit neće biti.

Optužite me i za glad u svetu!

Okrivite me, jer nisam bila junak već ratnik u sukobu sa svojom željom i predala rat.

Recite da sam bila kukavica koja mu je obletala oko gnezda da bi podmetnula jaje sumnje, kako bi ga srušila i sagradila mu kulu od papira.

Optužite me za zločin protiv časti!

Budila se iz tame obremenjena stiskom  košmarnih snova, što su joj obavijali oči čvrstinom paukove mreže. Jedva bi ustala terajući san od sebe i onako bunovna i zatvorenih očiju, napipavajući zidove stigla do umivaonika i umivala se dugo dok hladna voda ne bi oterala san. Zatim bi otišla u hladnu i praznu kuhinju, svu u mermernim pločicama i kuvala kafu. Tek je svitalo, videli su se obrisi neba iznad grada.

Pored njega je protutnjao autobus sa natpisom STARIJI GRAĐANI ODLIČAN IZVOR NOVIH ORGANA. Nevjerica ga je zaledila. Vremensku mašinu je podesio napedeset godina unaprijed,  ali je izgleda došlo do greške.

Da li je moguće? Da trenutak najveće sreće bude deo naslonjen na najveću tugu, da eksplodira skoro u isto vreme? Manični strah i žudnja, bacali su ga i vrteli iznad tela koje je nemirno spavalo. Andrej M., spavao je mirno, i lebdeo u bezdanu more, možda nije prošlo ni čitav sat kada se njegovo, polubudno oko, slepilo sa kazaljkama. Ili je u komi sna, već dugo borio se, da udahne trenutak izgubljenog života.

Imala je oko šezdeset i pet godina. Izborane ruke, nadlanice istačkane pegama i tugu u očima. Sedela je na sedištu do mene u prepunom autobusu i sve do granice reč nije progovorila. Gledala je kroz prozor, ravnica se sporo kretala mimo nas, bilo je zagušljivo i nekako sumorno, iako je dan , koji se bližio kraju, bio pravi prolećni, vedar, topao, suncem obasjan. Nekoliko sam puta pokušala da zapodenem razgovor, ali je samo odmahivala rukom, i brisala suzu krajem crnog šala žalosti koji je nosila oko vrata.

Pages