Kratka priča

„Nagazila je na grabulje u bašti, videla sam je ja, jer ne ostavlja stvari tamo gde im je mesto!“ Siktala je, a njena se beba od metar devedeset i sto kila mišića oblikovanih u teretani samo kvarno smešila iza leđa prilično nezainteresovanog policajca.

U pojedinim momentima tupog zurenja u jednu neodređenu, besmislenu tačku, potkradao bi se iskeženi osmeh zveri, koja je tek u naznakama ličila na nešto što bi se nazvalo ljudskim obličjem.

Povedi je, zaslužila je.

Skočila je sa kreveta uverena da je u pitanju zemljotres dok je on tek podigao pogled na takvu njenu reakciju i, ne rekavši ništa, ponovo vratio pogled na monitor.

Slobodan. Pomiren. Miran. Bez težine tela i života. Lebdi ili leti? Plovi ili ponire?Pad, kraj, počinju ga iznova. Slomljene kosti bar nisu slomljena krila. Feniks dobija šansu tek kada izgori.

Od tada nisam čovek nego klovn. Glumim da bih živela. Zabavljam da bih nesmetano pljačkala vaše srce i krala vam otrov iz duše.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре.

Mesec je bio njeno sunce, crna je bila njena boja, noć i grad bili su njen život.

Sa ubacivanjem novca u prosjački šešir ubacuje se i nada, a vrsta nade zavisi od dobročinitelja. Neko se nada da je sa milostinjom kupio naklonost od sudbine, neko se nada da će prosjak upotrebiti novac za hranu, a ne za piće, a neko se nada da mu više, bar tog dana, neće dosađivati prosjaci, odnosno da je sa tom milostinjom platio svoj unutrašnji mir.

Prizor je bio svečano veličanstven i činilo joj se da je satima posmatrala, neprimetno, igru svetlosti i tela koji su se njihali u istom pravcu i smeru i istom dinamikom kako su se talasi kroz brod kretali.

Pages