Kratka priča

Gomila  starih slika, pohabanih, izlepljenih selotejpom, stajala je na stolu pred njom. Smejala se tiho i polupijanim pogledom prelistavala uspomene. Napolju, mesečina  je kupala krovove i lomila se kroz  vrelinu vazduha prvo u njene oči.  Sedela je skupljena na stolici, a mesečina joj je crtala krila od zvezdane prašine po glatkim leđima, znojavim od uzburkane emocije. Tiha letnja noć, smo ona, mesečina i uspomene.

Sedi Kata ispred kuće u jednom sremačkom selu, ponoć već beše prošla i gleda u ono nebo posuto zvezdama, pa se seti kako je kod nji` došla poslom Marenka, Slovakinja i ostala bogme, eto, već drugu godinu. I poče ona da priča, nit je ko sluša, jer svi polegali iako letnje vreme, njena drugarica, mala, debela Jula, podvila ruku pod glavu i spava na klupi, i hrče poluglasno, a njoj se čini da ona to njojzi zbori.

Jedna polovina je svojim vatrenim okom pogledala u udolinu dlana Druge polovine, u ruci se valjuškao žir. Zagledala se u oči svoje slabije strane i rekla: „ Danas se ovdje rastajemo, naša je duša prevelika za jedno tijelo, počela se razlivati, vrijeme je da se podjelimo, odavde krećemo u nezavisna putovanja, ali ćemo se iznova nalaziti pod krošnjom hrasta. Vidiš li žir sjetićeš se mene."

Sećam se kada sam bila komad gline. Nečije ruke su me mesile i stiskale i smejale se zbog moje mekoće. Kada bi im dosadila počeli bi da me pljuju i psuju. Sećam se da sam se od toga osušila, ali, seme neke biljke ostalo je da čuči u meni. Nečije dečje ruke bi me nevešto kidale i tako bi po malo prelepe duše utisnule u mene. Ostala bih na tim malenim dlanovima često osetivši nesvesni, dečji poljubac. Tada sam dobila svest o ljubavi.

Bio je divnog raspoloženja u petak, čitavo jutro, osmeh nije napuštao lice, to je bilo u 10.01 i takvo veličnstveno stanje duha trajalo je da, do 10.03... Odjednom je poželeo da pocepa odvratnu njušku čoveka koji je sedeo sa njegove leve strane. Baš mu je pun kurac odvratnih ljigavih njuški, koje izazivaju patetično sažaljenje. U trenutku kada je podigao pivsku flašu, ustavši da razbije praznu tintaru...ona mu je uputila čaroban, davno zaboravljeni osmeh, koji je negde kao slika spavao u kičmi, ponekad izazivajući kostobolju...

Taj utorak je počeo i završio se najneočekivanije moguće. Celog smo dana, ja i Daca, pričale o Aninom povratku. Sigurna sam da je niko nije ovde očekivao. Zašto bi se nakon svega vratila u malu varoš iz koje je otišla kaomaturant, upisala likovnu akademiju i već pri kraju studija postala poznata? Kritičari su bili skoro jednoglasni da je njen talenat nešto najveće na ovim prostorima u poslednjih par decenija, slike su se prodavale i pre nego što bi bile izložene, novinari su se utrkivali ko će pre i bolje predstaviti nju i njeno delo...

Dejan je bio sitan lopov i prevarant koji je živeo na ulici. Gde god je mogao nešto da ukrade, to je bez imalo skrupula uradio. Muvajući se ulicama zapazio je ispred jedne zgrade novi model sportskog bicikla, koji je stajao nezaključan ispred ulaza. Okrenuo se na sve strane brzo, video da je sve „čisto“,  zajašio bicikl i odvezao ga. Kada je odmakao dalje od tog dela grada, stao je ispred jedne kafane u koju je znao povremeno da svrati i gde je znao često na brzinu da proda neke od ukradenih stvari.

Pogledala je u dubinu svoga oka, onako kako to gledaju oni što su rodjeni pre svog vremena, pa su u trenutku svog rodjenja bili znatno stariji od svojih roditelja, noseći neku mudrost koju je bilo teško razumeti. Naučila je da čita i piše već sa četiri godine, a sa deset je pročitala većinu napisanih knjiga klasika, znajući istoriju i budućnost svoga naroda bolje od bilo koga drugog.

Noć pogubna. Neprespavana. Preplakana. Čudak je svojim demonima uzurpirao tvoj dom, tvoje vrijeme, tvoj prostor. Ne znaš ni kako se sve desilo, na koji način je sve počelo, prošlo je, to jedino znaš. Lažna podrška, velika obećanja, zatim svađa, tuča, vrijeđanja, ujutro na ulici ni „Dobar dan“. Trebala ti je pomoć, a dobila si mnogo ružnih uspomena.

Treći ili četvrti put brisao je peškirom lice, skidajući penu za brijanje. Tog trenutka činilo se da je ta besmislena odluka - da li se obrijati ili ostaviti neizbrijano lice – najvažnija. Kao da je od te, sasvim nevažne odluke, bilo šta zavisilo.

Pages