Kratka priča

Zdravo Slatka,

prvo Ž na kraju pisma je želim,

a ovo drugo Ž je ženim

Maloprije sam te zvao, ali bila si kod doktora, pa se ponovo nijesmo čuli. Tvoja mama je bila ljubazna, ali ja se odmah rastužim i iznerviram što te nema i što se nismo čuli….

Još nisam dobio pismo, ali stići će valjda sjutra…

Odlučila sam da odem. Kada je već nemoguće pobeći iz sopstvenog života, moguće je promeniti mesto, koje me je držalo u procepu između prošlosti i budućnosti, u nekoj stalnoj nadi i verovanju da može biti bolje.

Nije bilo.

I šta ja imam od verovanja da će sutra doneti novo sunce, da će skinuti mrenu sa oka, i maglu iz koje pokušavam da izađem, da zaplovim drugačijim morima, kada si ti svezan kao sidro na dnu, a ja nemam snage da te pomerim.

Šolja crne kafe, već ohlađene i opušak tek ugašene cigarete. To je slika mog jutra. Gledano sa strane (pa budimo iskreni čak gledano i iz mog ugla) ne bi se reklo da je to jutro nešto drugačije od ostalih. Evo mene opet za stolom u pidžami i kafa i cigarete i dim. Pa, ipak, ovo jutro razlikuje se od drugih sličnih.

Pаžlјivо је krоčiо. Nеkоlikо minutа pоsmаtrао је čаs lеvо, čаs dеsnо, prаznu ulicu.Теk је izаšао iz pоdrumа, nеkоlikо dаnа slаgао је svоје uspоmеnе, оdlučnо i pаžlјivо, јеdnu pо јеdnu. Nаtаlоžеnе znаkоvе vrеmеnа, pаučinu, nаnоšеnu prаšinu, svе је sаčuvао kао drаgоcеnоst, urеdnо pоslаgао nа pоlicаmа, оbеlеžiо nеčitkim rukоpisоm...zа tај trеnutаk kаdа...nеkо krоz lаvirintе dоđе, оtklјučа skrivеnа vrаtа i prоbudi vrеmе.

Branka Avramović Jugo

Usne su mu bile tanke i opore, skupljene tako da su se videle sitne borice iznad usana, upale, male oči iz kojih je varničio ciničan pogled. Pravio se da je velikodušan i otmen, nikada ne podižući ton, a u stvari je bio jedna proračunata stipsa. Zvao se Panta, i smatrao je da ga je majka zasugurno mrzela, kad je pristala da mu daju jedno toliko glupo ime. Odselio se od kuće, čim je završio sa srednjom, zaposlivši se u jednom magacinu. Majka mu je toliko zvocala šta je dobro za njega, da je to bio jedini mogući način da preživi njenu dominaciju.

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

I rodi se čovjek samo da bi mogao umrijeti. Ova misao rodila se u glavi Radomira B, jednog proljećnog jutra, dok je sjedio na klupi u parku i posmatrao cvijet bijele rade. Nije se obazirao na slučajne i namjerne prolaznike, nije čuo bat njihovih koraka niti zvuk istrošenih motora gradskih autobusa koji su saobraćali u blizini. Samo je gledao u cvijet bijele rade.

Sreten Bošković