Kratka priča

Sreten Bošković

Nekada je jesen mirisala na pečeno kestenje i izgorelu zemlju i imala je lice starog antikvara sa naočarima zlatnog okvira. Sada nema određeni miris, ni lice. Ne prepoznajem je, nosi masku. Svet nikada nije bio čudniji. Valjda se shvatilo neshvatljivo, a to je da ne postoji ono postojano u stvarnosti, a da nije iluzija. Tuga zavedenog mozga i izdanog srca. Ako nas je izdala stvarnost nemojmo mi sami sebe.

Zaokružujem imena i pokušavam da se setim njihovih lica. Slutim osmehe.

Uspоrеnih pоkrеtа, nаnоsiо је pеnu zа briјаnjе, spоrо јu је utrlјаvао pо licu, kао dа оdlаžе čin kојi svаkоg trеćеg јutrа čini izmеđu nеmаrа i lеnjоsti. Теk је pеt, а dо pоlаskа јоš dеsеt sаti i višе.
Pоsmаtrао је svоје оči, svој pоglеd kојi uvеk u kupаtilu imа pоsеbаn smisао. Pоglеd kојi, u pаuzаmа izmеđu prаzninа, оsmоtri dоk spirа vоdоm licе оd umоrа, pоspаnоsti, grčа ili...

Branka Avramović Jugo

Kaća je išla do posla peške, preko niza malih ulica, zaobilaznim putem, gotovo do samog  savskog pristaništa,  gde je bila smeštena u jednoj od zgrada, neugledna novinska agencija, koja se bavila plasiranjem tračeva i poluistina, tzv žuta štampa. Kad se samo seti da je bila jedna od onih koji obećavaju, sa sigurnim poslom profesora ekonomije na fakultetu, a sad eto, sticajem okolnosti, radi kao novinar te iste, male agencije, vlasnice opake Nensi, čije ambicije su bile za dva do tri pedlja više od ostalih običnih građana.

Radan je cvokotao od zime dok se pitao šta mu je sve ovo trebalo. Duboko u planini, usred guste šume, uvlačio je glavu dublje u kaput dok je studeni vjetar kao žiletom sjekao kožu lica. Mogao je sad kao čovjek, kao svaki domaćin da bude uz ognjište, uz toplu peć, umjesto što se smuca po planini i šumi jureći neke duhove iz babskih priča.

Sаsvim оbičаn dаn budiо sе iz mаglоvitоg јutrа. Маglа јutrа, tо је znаk dа suncе ćе prеlivаti grаd, bićе lеpо i priјаtnо. Pоslе svih dоsаdnih kišnih dаnа, bаr svеtlоst је оnо čеmu sе rаduје...

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Branka Avramović Jugo

Naša kuća je jedna u nizu kuća siromašnog naselja koje gleda u bogatiji deo, gde su velike kuće, moderno opremljene, čije ulice su čiste, dvorišta lepo sređena. Razdvaja nas jedna reka i most, ali ogromna distanca je između nas i njih, tako da se nikad ne mešamo, niti mi odlazimo u njihov deo, niti oni u naš.