Kratka priča

Sedela je na terasi gledajući ka horizontu. Vino je bilo baš ohlađeno kako treba, a i vetar koji se šunjao tog momenta oko nje činio se kao savršen ljubavnik. Nežno zatalasa kosu i izmami joj osmeh. Čudesna stvar su te naše uspomene. Još malo je uživala u tom prijatnom ambijentu pa, ipak, odluči da ga promeni.

Ledeni vazduh je vrati u detinjstvo. Sada je gledala grupu dece kako prave Sneška Belića. Stezalo ju je u grudima. Prepoznala je pokojnog brata i sestru i njihovog najboljeg druga. Nije izdržala i brzo promeni sliku.

Dvе stоlicе sklаdnо su pоrеđаnе u nеrеdu. Stоlicа lеvо оd prоzоrа, kојi је pоsmаtrао rаđаnjе јutrа, bilа је prаznа... Prеlivаnjе suncа оsеnčilо је prоstоr nа kоmе ćе sеdеti blistаv оsmеh. Suncе, blаgо јutаrnjе, čеkаlо је јеdinоg pоsеtiоcа јutаrnjе prеdstаvе živоtnе rаdоsti.

Stоlicа lеvо оd оbrnutоg pоglеdа, u prаvcu snа nоći, bilа је prаznа. Uskоrо pоčinjе pоnоćnа prеdstаvа, а јеdini pоsеtilаc, pо оbičајu kаsni... Vеčеrаs је nа rеpеrtоаru... Ulаzi, nа prstimа sе prоvlаči izmеđu prеpunе prаzninе, zаuzimа mеstо.

Branka Avamović Jugo

- Mama, opet si zgazila mrava! A meni kažeš da gledam gde idem! Taj mali mrav ima mamu. I sestru i brata. Oni će plakati za njim, a ti ga nisi ni primetila....

- Mama, hoću da budem ptica, kao onaj golub tamo na krovu. Zašto mi nisi rodila krila? Zašto ljudi rađaju samo druge ljude? Zar ne bi bilo bolje da smo svi ptice ili leptiri? Da smo ptice, ne bismo sad stajali zaglavljeni u ovoj koloni na mostu već pola sata, dok sunce prži... Preleteli bi reku i već bi stigli kod Luke na rođendan.

Neko ga je dozivao:

-Znaš šta sam danas pročitala u novinama?
- Ne, šta?
- Umro Bruno Ganz.
- Znam videla sam još pre par dana,
- A da, ti i tvoj face book.

Izvinite, ali ja ove optužbe odlučno odbacujem. Uz svo dužno poštovanje, ne znam zašto sam ovde. Kako je moguće da ja budem taj koji će da se brani od  ovih…optužbi?  Lično smatram da sam ovde doveden kao žrtveno jagnje kako bi neko odgovarao za veliki neuspjeh projekta. Tekst optužnice sam pažljivo pročitao i dok smatram da u njima ima neke istine, kategorički odbacujem svaku mogućnost da sam ja taj koji treba da se pojavi pred ovim vijećem.

Pištоlј niје pоstојао. Меtаk sе niје zаglаviо, u hlаdnој cеvi vаtrа niје izgоrеlа prеdео оkо...јеr ništа niје ni pоstојаlо, dа bi sе... То је biо sаmо nеstvаrаn rеdоslеd priviđаnjа Viktоrа Dismаsа, pоrеmеćеn rеd misli kоје је vidео.

Taj trenutak u kojem je ponovo zagrlila malog brata čije su šake bile zamotane gazom, bio je za Jelenu kao dar sa neba. Plakali su oboje, on od radosti što je opet  vidi, ona od tuge što će već sutra otići iz Doma, a nije znala kako da mu to kaže. Još je strašnija bila vest da im je majka u bolnici i da je neizvesno hoće li preživeti i kakve će posledice imati posle pokušaja da sebi oduzme život ispijanjem poveće količine lekova u nastupu nervnog rastrojstva zbog onoga što se desilo njenom sinu.

Željkov tata je pandur. Ili inspektor?! Razabiram tek po neku reč dok stojim ispred kancelarije direktora škole. Čujem uzrujan, povišen ton mog oca. Skoro da se dere, uopšte ne liči na njega:

"Odakle Željku lisice!!? Šta radi taj njegov otac? Pa šta ako je inspektor!"

Stvari počinju da dobijaju smisao.