Kratka priča

Mirisima lavande umivam ruke, rukavice satkane od snova sanjam, lagano na svaki prst i u sebi razbrajam, za malo pomirenje, za vjenčanje, za najduže putovanje, za putokaz u noći, za najkraću patnju. Malo li je?  A i ne slutiš.

Gdje ovo vodi i gdje je počelo?

Negdje na rubu djetinjstva, u jednoj djevojačkoj sobi, prvi put sam zapisala svoje misli, činilo mi se da sam od tada prešla dug put, sada mi izgleda kao da sam opet na početku. Krug se zatvorio.

Odabraše jednog starijeg, ali dobrodržećeg čoveka, zvao se Nedžad.

e, do kraja ima taman toliko vremena da se srce smiri, dah ujednači i nežan glas otpočne.

Probudila me tišina. Teška, lepljiva kao prezrela datula...

Bilo je čudno govoriti o sreći u njenom slučaju.

Svako svoju jesen nosi u sebi.

Onda shvatim da je pravo vrijeme da se okrenem sebi...

“Opet si tužna?”, zapita ona mene.

Није се сећао ничега, или није желео да се сећа...

Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan.

Pages