Kratka priča

Zahvalila mi se i učtivo odbila da drži časove mojoj mlađoj ćerki, zbog prezauzetosti. Ipak, razmenile smo brojeve telefona, za slučaj da neko od njenih sadašnjih učenika odustane od priprema. Okrenula se i otišla niz hodnik, a mene su pekli prsti koji su držali plavu kovertu u džepu i neizgovorene reči u grlu.  Razoružala me ta svetla blagost u njenim plavim očima, koje kao da su govorile: - Srešćemo se opet, kad za to dođe vreme.

Da li je moguće da jedna rečenica, jedna jedina rečenica, pokvari sve godine ljubavi, ili je to samo šlag na torti već pokvarenih odnosa, za koju sam se držala kao za slamku. I zašto baš u najlepšem trenutku, kad je noć kao stvorena za šetnju (po oblacima) i sve vrvi od života.

Bilo je veče i šetasmo pored reke, pijani od vina, opijeni od dima i od strasti. Pomislih da je najzad sve rešeno, da sam našla čoveka svog života i da mu mogu apsolutno svaku pomisao svoju reći, bilo šta.

…Muzika je doprala negde iz daljine mameći Lazara da krene ka njoj. Ogromna dvorana puna dama u balskim haljinama i mladića u svečanim odelima. Pogled mu privuče plava boja koju je obožavao. Devojka u nebo plavoj haljini od nežne svile, koja je plesala oko njenog vitkog tela, izdvajala se iz gomile, što zbog zavodljive haljine, što zbog svoje zanosne lepote. U jednom trenutku, pogledala ga je i zarobila ga svojim plavim očima. Kao hipnotisan, krenuo je ka njoj. Odjednom, kao da više nikog nije bilo oko njih, samo je u pozadini čuo muziku i video njen osmeh.

Na istoku, noć sve više bledi. Zora me ponovo zatiče na ulici, dok se sa posla vraćam kući. Kod Franša me zaustavlja momak. Umoran sam, ali ipak stajem. Možda idemo u istom pravcu.

Momak je malo popio, ali je fin. Ide do Šumica, vozimo se uz pustu Ustaničku.

-Radite samo noću? - pita.

-Aha... - promrmljam.

Smrt nije strašna, strašna je konačnost. Strašna je zbog toga što oduzima izbor i donosi izvjesnost. Kada smrt dođe po svoje, to je kraj. Ostajemo bez voljene osobe, bez voljenog bića. Ostajemo bez vremena i svega što je ta osoba nudila. Oduzimaju nam se sve mogućnosti koje je njeno prisustvo nudilo. Da, smrt nije problem, problem je konačni kraj. Smrt je samo manifestacija kraja. Bar do onog trenutka dok čovječanstvo ne nauči da prevari smrt ili da priziva duhove. Do tada, ovo ostaje neriješivo uz poneki pokušaj razmišljanja o zagrobnom životu.

Nesvesno se okrenula, pretrčala očima po gomili ispod kišobrana sivog dana, a onda je uletela u taksi. Tog jutra ga je ispratila poslednji put, a mogla je I želela je… Kasnila je.

Тihо, skоrо nеčuјnо, zаklјučаvаnа su vrаtа stаnа brој 22. Јеdаn јеdvа čuјni zvuk, јоš јеdаn pоkušај dа оtvоri vrаtа, nе mоžе, dа, tо је sigurаn znаk dа је svе u rеdu. Тihi hоd kоrаkа, dа nе rаzbudi tišinu nоći, silаzаk, pоslеdnji stеpеnik, zаtvаrаnjе vrаtа zgrаdе i...

"Mama, ja znam ovu devojku! U stvari, sad je žena tvojih godina, ali ja sam sigurna da je to ona. Zove se Vera Arsenijević i predaje matematiku u mojoj bivšoj školi. Zamenjivala je našu razrednu nekoliko puta i odličan je predavač!", reči moje kćeri su prekinule galopirajući niz pitanja koja su mi se rojila u glavi.

Iz zbrke pripovedaka "Hladna površina" Aleksandra Đukanovića

Ako ti jave da sam umrla potraži me negde daleko od zemlje. Biću na oblaku koji sakriva mesto pod Suncem od tuđih pogleda.

Pogledaj u nebo. Nađi njegov najtamniji deo koji se nadvio nad tobom i poslao kišu da bi ti sprao tugu . Ali, nemoj patiti kad budu rekli da sam umrla. I ako kažu da me više nema tamo gde se ljubav diše i uzdiše, znaj da sam u nekom prostoru bez težine života, u kome za sve ima vremena, jer ono nikud ne žuri.