Kratka priča

Ladislav, kraljevski rizničar, sjedio je za masivnim drvenim stolom. Na zidovima oko njega visili su štitovi i kraljevska znamenja. Pomno je pregledao svitke državnog budžeta. Svaki čas treba da se sastane sa dvorskim savjetnikom vojvodom Miliborom. Nije bio siguran oko čega je ovaj sastanak pa je za svaki slučaj ponio sve izvještaje za posljednjih šest mjeseci.

Pаdаlа је sitnа, prоlеćnа kišа, biо је аpril, bilо је rаnо vеčе...pа ništа nоvо...pоmisliо је Dаmјаn, tо su nizоvi kојi sе pоnаvlјајu, sаmо mоgu biti slični, јеdni drugimа nаlik, vrеmе, dоgаđајi, dоbа dаnа i svе оstаlо. Prеd njim sаmо је јоš јеdnо оbičnо vеčе, kоје ćе prоvеsti čitајući, slušајući muziku ili  glеdаti rеpriznо filmоvе, u kојimа znа skоrо svаki diјаlоg.

Prоšlо vеčе u kаfаni је bilо bаš žеstоkо. Pоp, Vlајsа i ја smо sаtimа sеdеli zа nаšim stоlоm u ćоšku i diskutоvаli о uоbičајеnim nеbulоzаmа. О Zvеzdi, pоlitici, žеnаmа, sеksu i оtvоrеnо mеrkаli plјоsnаtо dupе nоvе kоnоbаricе. Pili smо nеumеrеnо. Stо је biо prеkrivеn prаznim pivskim flаšаmа i tikеtimа iz klаdiоnicе.

Vaskrs smo proslavili tucanjem do jutra, ali ono ništa nije promenilo kako bi vratilo "nas" u život.

Razapeli smo želje na nemoguće. Oreol naše veze je prestao da sija i nestao onog trena kad smo jedan drugom počeli da skačemo po glavi, onoj istoj koju smo nekad gubili jedan zbog drugog. Čaše više nisu bile polupune nego poluprazne, a vino sa usana se nakon ugriza ljubavi pretvorilo u krv. I opila nas je.

Posle par godina, pustiše me iz zatvora u koji sam dospela samo da bih prkosila ocu.  Sunce mi bljesnu u oči, kad me ispratiše dva stražara i zatvoriše ogromna metalna vrata za mnom. Šta ću da radim, pojma nemam. Držim onaj ranac i ne znam kuda ću, šutiram kamenčiće po putu, tu i tamo otkinem po koji list sa žive ograde.  Mogla bih da posetim taticu, koji sedi u ogromnoj kožnoj fotelji i lista jutrošnje novine. Da li bi se iznenadio da me vidi?

"Datum dokumenta", pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.

"O Bože, stalno umesto 2020. kucam 2040. Ne znam šta mi je?!" , požalila se koleginici.

Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena, a puno planova, želja.

Stajao sam pored kola i gledao starca koji je polako prelazio ulicu. Zatim se uputio ka taksi stanici. Bio mi je odnekud poznat.

-Jeste li slobodni? - pitao je kad je prišao. Otvorio sam mu vrata i sačekao da se smesti na zadnje sedište. I dok je on gledao kroz prozor, posmatrao sam ga u retrovizoru, pokušavajući da se setim odakle ga znam. Posmatrao sam njegovo tamno lice, bez ijednog znaka životne radosti i njegove mrtve oči. Onda sam se setio.

„Eto i to je gotovo“, pomislila je u sebi Dušanka Jovanović Duška. Pomalo odsutno, gledala je u monitor lap – topa pokušavajući da se izoluje od buke u redakciji. Sjedila je za svojim stolom i opet  iščitavala mejl. Advokat ju je upravo obavjestio da je razvod okončan. Još samo da potpiše papire, ali to će se, kako je advokat rekao, obaviti čim se za to steknu uslovi, tj. čim prođe ova epidemija.

Iz mraka su se razlivale gomile uniformi, koje niko nikada nije video, uz psovke i dreku gonili su zaostale...bližio se čas. Maskirana lica strogih pogleda koji su se nazirali iznad prekrivenih lica streljali su pogledom, dok se gomila poslušnih, u redu, bez gunđanja spuštala niz široki bulevar u pravcu...