Kratka priča

Jutro je dočekalo potpuno spremnu. Još sinoć je spremila šta će obući, boju očiju koja će joj se složiti uz košulju i precizno odmerila debljinu kože koju će poneti sa sobom. Raspoloženje joj je bilo na vrhuncu i to joj je bio znak da će se ovaj dan završiti sa uspešno ostvarenim ciljevima. Toliko pažnje je pridavala organizaciji i gotovo hiruški odmerenim minutima za svaku aktivnost posebno, da je bilo nemoguće da se scenario ne odigra baš tako kako je zamišljen.

"E privilegije sam imao, imam ih i sad i to tri. Zovu se Srđan, Dušan i Lazar, jer sine moj, najveća životna privilegija je kad stvoriš biće koje će biti produžetak tvog života."

Krenuo je rukom da je dodirne, da je prodrma iz tankog sna u koji je utonula. Stavio je svoj široki dlan na njenu krhku mišku i trgnuo se, na ruci mu je ostao prah, a na njenoj koži tamna mrlja tamo gdje su se dodirnuli.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.

Nisu pričali o običnim stvarima, interesovanjima, muzici, knjigama...ne, pričali su o oblacima, o bogu, o duhovima koji su živeli na zemlji zajedno sa ljudima, a da ljudi to nisu ni znali. Voleli su iste stvari, verovali su istim pričama, disali u istom ritmu i ćutali u isti glas.

Među njima bilo je i snokradica, onih koji nisu željeli da plate, ali bi se lako okoristili tuđom nepažnjom ili neznanjem.

“Nemoj, sine, kumim te Bogom! Tako ti očevog imena i groba, smiri se!”

Točila se njena duša kao med. Polako, uvijajući se sporo kao zmija taložila se na njegovim rukama. Otvrdla od ožiljaka, ogrubela koža dlanova brižno je sakupljala njenu blagodat. Kao leptirova krila oko pupoljka.

Da bi došli do „lepote života“, koriste se proverenim, dobro napamet naučenim pričama: u brakovima ili vezama nisu zadovoljni, jer „njoj“ uvek nešto fali, sve je to rutina, nije raspoložena za seks, on je ne voli više...a ti si tako lepa, pametna, tako mi prijaš, imaš divne oči, usta...sva si poželjna!

Iako nikada nije ostavio nedovršeni posao, iako su u radnji svi satovi uredno radili, vreme u ovoj radnji kao da je stalo. I to je imalo svoju draž. Kod ljudi je ona budila nostalgiju za nekim davnim, srećnim vremenima, pa su rado posećivali ovu radnju.

Pages