Kratka priča

Kratka priča

Plakao je samo kada su mi brat i sestra umrli. To je bilo jezivo videti...

Vetar je zvučao poput teškog uzdisaja koji se može čuti oko postelje čoveka na umoru.

Trebao joj je taj trenutak, taj esencijalni udah pređašnjeg života. Udah slike detinjstva.

Odlomak iz romana u nastajanju.

Pa, ko sam bre ja?! Nisam čovek, nisam niko i ništa, a pišem i to loše. Pevam, doduše sve ređe, umela sam da sviram, ne tako dobro, ne virtuozno, dovoljno ugodno za neka uha.

- Ove ružne stvari koje čujem iz televizora bar su mi obojene veselim bojama. - govorila bi baka svojoj mački Olgi.

Danas sam poželela da napišem srećnu priču. Jednu jedinu. Nije teško, pomislih u sebi, dovoljan je jedan pogled, jedan osmeh i zagrljaj. Jedan nemisleći trenutak.

Nešto mi se vrzma u glavi ona priča o običaju nekih indijanskih plemena, da najednom odu u šumu, kad uvide da ih sustiže kraj.

Naredna tri dana je proveo u prostorijama koje su mirisale na ljubav. Sestre su se udale, ali su još tog popodneva došle, svaka sa svojim mališanom i ostale sve dok nije pošao nazad.

Hvala Xe. Hvala što postojiš.

Pages