Kratka priča

„Imali smo dogovor, sećaš li se!? Imali smo jebeni dogovor, ti i ja, i opet si zeznuo stvar!“ Gnevno je šutnuo nogu od stola u mrtvačnici, na kome su zemni ostaci njegovog oca, pokriveni čaršavom sumnjive čistoće, čekali dvojicu dežurnih bolničara da se vrate s pauze. Tišina u hladnoj prostoriji, bezličnih sivih zidova, skoro da je bila opipljiva. Plamen sveće je pucketao u ritmu kazaljki na satu iznad ulaznih vrata.

Đorđe je od rođenja živeo na Salajci, živeo je u dosta siromašnoj porodici, imao je mlađeg brata i sestru. Majka je pomagala po kućama, zarađujući za decu, a otac je išao po građevini, ali je često ostajao bez posla zbog pijanstva. Zbog sve te nemaštine, jako rano je svoj način života našao na ulici, bežeći iz kuće u kojoj su se često čule svađe, a i otac je znao da bude dosta agresivan.

Dani u kući Petrovića nastavljeni su kao da se ništa dogodilo nije. Milan je ostao sam sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Nađom, kada ga je napustila žena Vera i otišla kako bi ostvarila svoje snove.
Bili su u braku osam godina i Milan je stalno slušao Verine pričekako će jednog dana postati glumica. Ćutao je, ne znajući šta bi joj rekao. Brinula je o njihovoj ćerkii, kako tako, vodila računa o kući. Nadao se da će je želja za glumom proći.

Pod dejstvom prizora, koji se tik pred njegovim očima odvijao, on se preobraćao u senzitivno biće, kakvo nikada nije bio. Njegov um je preplitao slike, gledajući u gracilnu sliku žene, tako nežnu i krhku, koja pleše, vođena vetrom, delujući nestvarno. Ponavljao je u sebi nepovezane reči koje mu delovahu smisleno u nemom recitalu upućenom njoj. Njeni skladni pokreti, uvežbani godinama, pratili su cikluse prirode, od proleća do naredne zime. Vežbala je sa mačetom, lomeći vazduh oštrim pokretima, u belom kimonu, izgledajući poput sna.

(Epilog)

Vratio sam se u stan sa njom u mislima. Zapalio cigaretu i seo pored prozora. 

Zašto je sa njim, kada je ona idealna u svakom smisli te reči? Zašto je sa njim?! Reku nemirnih misli prekida sirena hitne pomoći. O Bože, pa oni staju ispred moje zgrade! Policija za njima utrčava. Zvuk pomešanih sirena nalik scenama iz horor filmova. Otvaram vrata i izlazim na hodnik. U tom momentu kao domine moj svet se ubrzano ruši. Marija je na nosilima!

"Šta se desilo? Recite mi!"

Njeno ime je bilo Ronina, ali su je zvali “kurva”. Viđala sam je kako prosi na ulici. Vukla je prolaznike za rukav kako bi joj udelili, ne novca već parče hleba, da utoli glad. Bila je gladna i sita svega. Lutala je od mesta do mesta, od jednog ćoška do drugog, iz ulice u ulicu, korakom mlade starice, osedele zbog nesrećne mladosti, a kojoj je prerano za radosnu starost. Ipak, bila je lepa, anđeoskog lica, sa dugim plavim loknama koje su skrivale tužne plave oči.

Neda je imala nekoliko neuspelih veza iza sebe. Nije mogla da rodi i čim bi to saznao njen dragi, iako se do tad kleo u večnu ljubav, odmah bi odlazio od nje. Shvatila je da nikada neće imati sreće u ljubavi, kao ni dece. U selu je bio čovek desetak godina stariji od nje, koji se nikada nije ženio. Bio je ružnjikav i stidljiv i nije našao ženu za sebe. Nekako su se njegovi i Nedini putevi ukrstili i ona se udade za njega.

-Idemo do "Brauna" - rekla je. A, na radiju je išla jedna poznata melodija, divna i setna, u gudačkoj verziji.

-Zar Vas ne uspavljuje ovo? - pitala je ubrzo. Nekako sam očekivao takvo pitanje.

-Ne, - kažem - prija mi, opušta me.

Ona ćuti. Ide u "Stefan Braun". Ovakve melodije su za nju "smor". Hajde, da budem malo ljubazan, ovo mi je ionako poslednja vožnja za noćas.

-Mogu da promenim, ako Vam smeta. - kažem.