Kratka priča

Nikada nije bio prihvaćen. Uvek sa strahom ili prezirom rađao se, živeo, stario, sa samo jednim osećanjem… Bistar pogled, iskrene reči odbijali su se od iskonskog, i izvrnuta igra nije donela dar. Ono što nije - nikada neće biti, uz svu pozu i namešteno lice. Ali, koračao je, sa ciljem da stigne daleko.

"Ko si ti i zašto me celi dan pratiš!?" Besno je upitao, okrenuvši se na desnoj peti (levu nogu nije ni imao, pojela je gangrena), crnu musavu devojčicu, koja je zastala na dva koraka od njega. Nije se uplašila. Nasmešila se, više očima nego licem, sležući ramenima. Pokazivala je nešto umrljanim prstima obe ruke, ali on nije razumeo znakovni jezik.

Nadrealni prizor ga je naterao da suzbije sopstveni ironični komentar koji se već rađao na usnama. Ironiju je često koristio kao najtvrđi oklop, zlu ne trebalo, iako mu je duša bila izatkana od paučine, Mlečnog puta i stihova.

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Zatvaram oči i zamišljam.

Na nekoj sam od književnih večeri usred radne nedelje. Ovih nedelja bilo ih je poprilično, ali mi je ovo mesto posebno drago.

Veče slobodnih pesnika se održavalo svakog četvrtka u malom, zabačenom kafeu, koji je radio od sedam uveče do ranih jutarnjih sati. I sad je lokal bio pun. Veče je sveže, prijatno, pa je većina ljudi napolju. 

Rijeka na čijoj su obali sjedali im je ispirala oči svojom hladnoćom. Sunce se uvlačilo u poglede, a proljeće odbijalo da uzme maha. Sjedali su, ponovo se susrevši u ovom životu, za kamenim stolom. Po tri noge, na tri stolice, ljuljale su se pod njima gubeći ravnotežu bez noge koja bi imala porporu u stvarnosti.

Gospođa Zeleno je došla vidno podmađena.

Čekam i čekaću te. Imam million razloga da te dočekam i da te ubedim da sam most, reka, puteljak u travi i ništa više. Ne plaši se mog zagrljaja, mirisa zemlje i zvuka razigranih talasa. Mirišem na zemlju, jer sam kopala po njoj golim rukama, a talasi, kao talasi, nemaju drugi smisao nego da se po nama razliju i sva blaga u nama sakriju. Priznaj da si pomislio da sam Smrt, zato drhtiš kao prut! Ne, ja sam ono od čega čitavog života bežiš. Ne krivim te zbog toga. Samo ja znam da ti treba mnogo više vremena da shvatiš, možda i nekoliko života. Neka.

Često odsutan, u šetnji, za kafanskim stolom, odsutan od sebe, u sopstvenim lutanjima, živeo je. Ime potpuno nevažno, baš kao i godine, status, bilo šta lično bilo je nevažno. Nije bio broj, nije bio ni bilo ko posebno važan. Jednostavno, bio je ime i bezime, sve i ništa. Postojao je u danima, koji su se nizali u kalendarima, u godinama u kojima je stario, u prepešačenim stazama, u odsutnim pogledima, a najviše u neizovorenim rečima.

U čekaonici je neko zaboravio najnovije izdanje novina, što i nije bila neka šteta za onog što ih je zaboravio, kolika je bila za onog što ih je pronašao. Tako je to sa čekaonicama, oni srećniji tamo izgube novine, a oni drugi tamo gube vreme i strpljenje. Šuškanje pronađenih novina dodatno je pojačavalo uzrujanost čoveka koji nije imao strpljenje da sedi i čita. „Pa, dokle im traje ta pauza?!“, po ko zna koji put postavljeno je isto pitanje koje je u međuvremenu postalo retoričko.

Sedela je na tremu svoje male kuće, u staroj, očevoj stolici za ljujanje. Ispred nje, na stočiću od pruća, hladila se kafa u plavoj šolji s motivom belih rada. Na njenim kolenima zadovoljno je prelo sivo mače, uživajući u prvom jutarnjem suncu. Kada se približio, nije se pomerila, samo su joj oči sinule osmehom, po kojem ih je pamtio.

„Znala sam da ćeš doći još jednom. Kada sam sinoć čula da si se vratio, shvatila sam da si juče u biblioteci bio ti i nisam mogla da shvatim kako te nisam odmah prepoznala...“