Krst kao mač

Danas se svašta naziva umetnošću. Valjda tako pridajemo značaj sebi i svom životu jer, i te kako jadan može da bude, u materijalnom smislu, pa nam je svaki tračak minimalne ostvarenosti želje, makar i na negativan način, umetnost preživljavanja. Dakle, na šta god lepo naletimo u životu u ovakvim neuslovima življenja, ili lukavo na ”srpski“ način prevarimo, ukrademo, otmemo, mi nazivamo umetnošću, zato je i lopov umetnik, virtuoz, kao i onaj koji laže, ubija, uništava! Umetnost je projekat, plan, skica, namera, „žvaka“, veza... Ustvari, umetnost nema veze sa tim.

Od nas samih zavisi kojim bojama ćemo obojiti date nam mogućnosti, jer pobogu, ljudi smo, imamo svest, moć, ali i balast nemoći. I sve ovo, horizontalno bitisanje, prostiranje u jednoj ravni, poimanje života u očiglednosti, vidljivosti, jednostavnosti, datosti, u logici postojećeg, u okviru naučenog, ličnog iskustva, sve je to zacrtan život... Ali, kada umetnik usmeri pogled ka nebu i spusti do dubina začetka Zemljine utrobe stvori se, ili, zapravo, otkrije jedno neoborivo saznanje „beskrajne igre hiljade svetova mašte, energije, lepote i smisla“ – jedna predivna vertikala. Taj mač duha povezuje vrh i dno sveg postojanja i na tom putu probada umetnikovo srce i on zato stvara. Dok čista i iskrena duša širi ruke i gleda stvarnost one beskrajne ravni neminovnog, dotle oni drugi svetovi ljubavi, jakih osećanja i doživljaja tog „običnog“ igraju u njemu, ne za sve vidljivu, stvaralačku igru uma i osećanja. Nema umetnosti bez te vertikale, kao ni umetnosti bez bola...

Nema odgovora na pitanje, zašto umetnik stvara i zašto stvara to što stvara? On, jednostavno, mora da stvara, tako mu je dato, kao i da svojim delom iznosi na površinu deo one vulkanske magme, ljudske prirode, koju drugi ne vide. Njemu je potrebno da stvara, da se daje, da budi, da otkriva, deli i uznemirava, da se uzvisuje iznad svega, do Boga, ali i da pada na dno, do đavola. Svesno ili nesvesno, delom zrači, privlači ili odbija druge ljudske duše. Umetnik je vođena duša, možda zavedena, ali svakako ranjiva i preosetljiva.

Iz apsurdnog života, putem bolnog saznanja u smisao lepote.

I pusto i tužno 

Strasti? - Uvek je naslada bolesna i luda 
pred umom u ništa pala. 
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda, 
pusta je i glupa šala.

Mihail Jurjevič Ljermontov

Umetnik je na raskrsnici materijalne horizontale i duhovne vertikale, krst na kome strada telo, a duša se uzdiže, jadan i uzvišen u isto vreme, proboden, a živ. Zato njegova umetnost može snagom ideje da razara  um ili telo stvaraoca, ali ona u svojoj putanji strele ima za cilj da oplemeni srce i nahrani dušu drugih, koji tu vrednost osećaju i cene, razumeju i vole.