Dokolica

Nedavno mi je  prijatelj, inače vrlo vredna i kreativna osoba, sa uzdahom  rekao:,,Eh, blago tebi, zavidim ti na dokolici!" Najpre se štrecnuh, pomislivši  da je to aluzija na moju lenjost. Brzo me je razuverio. Dokolica je, reče on, majka stvaralaštva. Odahnuh, mada ne znam da li je to neki zvanični citat ili samo njegovo mišljenje.

Stvarno, šta je dokolica? Često se shvata kao sinonim  za frivolnost. Za besposlenost, lenjost. U žargonu, to je gluvarenje, savremenije rečeno, blejanje ili starinsko ,,'vatanje zjala". Ili, možda ne? S obzirom da nisam zaposlena, što bi se reklo, besposlena sam (!), povremeno me pitaju ,,šta radim po ceo dan" i ,,zar mi nije dosadno?“ Pošto bi odgovor na prvo pitanje bio jako dugačak, odgovoriću na ovo drugo: nikad, baš nikad u životu, mi nije bilo dosadno. Bilo je dosadnih ljudi i situacija, ali, kad imaš sebe, nikad nisi sam i nije ti dosadno.

Dokolica nije dosada. Nije čak ni odsustvo potrebe da se radi i stvara.

Mada se povezuje sa hedonizmom, dokolica se može povezata i sa konzumerizmom, kao i različitim vrstama zavisnosti o stvarima.

Da li su dokoličari lenji ili su oni najmudriji među nama? Da li imamo pravo na dokolicu, ili je ona danas privilegija i luksuz povlašćenih? Možda je neophodna i služi razvoju ličnosti i njenih specifičnosti? Retko kada važne stvari nastanu odjednom, u žurbi. Za sve, i za misli, i za doživljaje, pa i za osećanja, potrebno je vreme. Ipak, izbegavamo dokolicu, jer se zbog  nje osećamo krivima. Možda se plašimo suočavanja sa sobom, svojim mislima i osećanjima? Zato se ,,prebukiramo" poslovima i ,,poslovima", često nepotrebnim. Ako ništa drugo, prepustimo se hipnotičkom dejstvu TV programa.

Ipak, svakome je potrebno slobodno vreme. Kad govorimo o slobodnom vremenu, treba naglasiti da se ,,sloboda" u ovoj sintagmi ne upotrebljava kao filozofski pojam, ili neko specifično voljno stanje osobe, već kao nešto što je na raspolaganju. Po Aristotelu, dokolica je vreme kojim raspolažu slobodni ljudi.

U antičko vreme, stari Grci i Rimljani su na dokolicu gledali sa uvažavanjem. Međutim, njihovo shvatanje dokolice se nije svodilo na puku besposlicu. Starogrčka reč, shole (lat. schole) je označavala slobodno vreme, odmor, ali takođe i vreme posvećeno naučnim razgovorima, filozofiji, učenju i školi. U srednjem veku, na dokolicu se još uvek gledalo pozitivno. Tek je puritanska protestantska etika potpuno osudila i odbacila dokolicu. ,,Ko ne radi, ne treba da jede".

Smatra se da je slobodno vreme proizvod industrijske revolucije i javlja se sa pojavom radnog vremena. Radno vreme implicira postojanje slobodnog vremena.

U traganju za etimološkim značenjem reči dokolica, najbliskija mi je engleska reč, leisure, koja potiče od latinskog - lico, licere, lictus, a znači, biti dopušteno. Starogrčka reč, shole, se može dovesti u vezu sa engleskom reči, school, pa i našom, škola. To navodi na ideju da je tradicionalno dokolica sjedinjavala odmor, zabavu i obrazovanje.

Prema Aristotelu, dokolica je ideal, stanje slobode i duhovnog razvitka. Kaže se da je slobodno vreme ono vreme u kome čovek ima najviše mogućnosti da bude ono što jeste. Dokolica daje mogućnost za aktivnost kojoj svako može da se dobrovoljno posveti, van profesionalnih i društvenih obaveza, da bi se odmorio, razonodio i razvijao.

Američki ekonomista i društveni kritičar, Torsten Veblen (1857 - 1929.) je tvorac čuvene Teorije dokoličarske klase. U svom istoimenom eseju, Theory of Leisure Class, govori o modernom društvu, višim slojevima društva i nastanku tzv. ,,dokoličarske klase", nasuprot radničkoj klasi. Ova socio-ekonomska studija, na satiričan način i bez kritike, objašnjava kako su društveni sistemi evolvirali, od lovačko-sakupljačkog, preko predatorsko-varvarskog i kvazimirnog- varvarskog, do današnjeg. Po toj teoriji, dokoličarska klasa se pojavljuje samo u društvima koja su predatorska po prirodi i koja proizvode više nego dovoljnu količinu sredstava za život, tako da jedan sloj tog društva – dokoličarska klasa – može da se posveti blagodetima slobodnog vremena.

Za razliku od tradicionalnih ekonomista, Veblen uvažava biološku komponentu ljdskog bića. Po njemu ,,ljudi su takođe životinje”. On uvodi termin ,,uočljiv konzumerizam”, kao pojavu prekomernog i bespotrebnog nagomilavanja materijalnih dobara, zarad impresioniranja okoline. Ova pojava, karakteristična za nouveau riche, iako je opisana pre više od sto godina, nam je i danas svima dobro poznata.

U svakodnevnom kontekstu, dokolica se odnosi na prijatno provedeno vreme.

A po nekima, to je samo onaj pop, što jariće krštava.

Vera Vujičić