Dvadeset godina bez Milana Mladenovića

“Osvrni se mirno na godine prošle, u nizu što šapuću bledo je, bledo je. Sasvim je isprano sećanje moje.  Ne želim da znam. Začešljaj pramen straha sa lica, skloni te umorne, zavidne oči, da ne vidim očaj, da ne vidim ništa što neću da znam. Ostavi trag… U dobrim si rukama, niko te neće. Niko...”

***** 

Danas je 20 godina od smrti Milana Mladenovića. Živeo je 36 godina. U međuvremenu su ulice i trgovi u nekoliko gradova bivše Jugoslavije poneli njegovo ime. Beograd ima Plato Milana Mladenovića. Ušao je u studentske diplomske i naučne radove. Tekstovi pesama koje je pisao odavno su zaslužili da uđu u neku antologiju srpske poezije, ako ne i u srednjoškolske čitanke. U međuvremenu je većina članova benda umrla. Prerano. Ništa se drugo nije promenilo.

Tekstovi su aktuelni danas, baš koliko i pre 25-30 godina. Možda je geto nešto drugačiji, ali mi i dalje nemamo vremena. Ni samo par godina za nas. Moć počiva iza debelih vrata, a ti osećaš glad. Možda je samo voda malo manje krvava.

O njegovom stvaranju u grupama Limunovo drvo, Šarlo Akrobata, Katarina II i Ekatarina Velika, odavno je sve napisano. O njegovoj ljudskosti koja se teško mirila sa svakom vrstom agresije, pritisaka, laži – takođe. Njegove pesme su vaspitavale. Neke muzičke idole smo prerastali, a uz neke rastemo i dalje, bez obzira na godine. Govorio je da njegova muzika nije tamna, a ako baš mora da joj definiše boju, onda je tamnoljubičasta.

Dečak iz vode govori:

“Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraćeno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem čeka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, čini mi se da smo stisnuti – ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke – moraju da se prilagođavaju i iznad svega trpe život…

... Prilagođavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva – od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…”

(J. Olujić, časopis “Ćao”, 1989.)

Ljubinka Boba Nedić