Fenix sends his regards!

U svojoj drugoj knjizi poezije (prethodila joj je Nova utopija, SKC Kragujevac 2013)  Mrtvi albatrosi (Presing, 2015), Tomica Ćirić,  pirotski pesnik mlađe generacije, u satiričnom maniru pristupa kako aktuelnim društvenim problemima tako i akutnim problemima srbijanske književne scene (nedostatak mašte, hrabrosti za inovaciju, angažovanosti, učmalost pseudoakademskih normi). Ćirićev rad je prisutan i na njegovom autorskom blogu http://mrtvialbatrosi.blogspot.com/ na kojem tekstove pesama prate duhovite foto-montaže. Koja je Ćirićeva diferentia specifica u vrtu naše poezije? Iako teži poenti koja sadrži aforizam, paradoks (ili oboje) autor ne koristi minimalistički pristup Dragane Mladenović. Jezik pesama je, naročito u prvom ciklusu -  Poker za sirotinju, vrcav, sočan, pun kontrasta – arhaične reči se mešaju s argoom i citatima slavnih filmova, nižu se snažne pesničke slike da bi sve doživelo ironični obrt. U pesmi Kako svira violina je poslednji stih:  Otkud ovde međ govnima violina? Nema, sentimentalnog obrta koji sadrži malu, gorku utehu kao kod Arsena Dedića koji peva o cveću koje raste na bunjištu. Đubrište je kod Ćirića samo to i ništa više, utehe nema. Nema cveća zla koje će tu nići i niko više ne razume opevanu (Coleridge, Baudelaire) i nebrojeno puta ponovo citiranu storiju o albatrosu tj. neshvaćenom, prokletom pesniku kojem se rugaju moćni i zli. Ćirićev albatros je, da parafraziram montipajtonovski skeč s papagajem, “prestao da bude.” No, kritika i otpor postojećem, konstantno opsadnom stanju, vaskrsavaju u Feniksovom maniru.

Ćirićevo poznavanje jezika i njegovih magijskih svojstava je neuputno. Prikazuje banalnost zla (Hannah Arendt) koje nema harizmu Geteovog Mefistofelesa, već je bezlični menadžerčić u nekoj privatnoj firmi (Uterivači đavola), ponosni korporativni lipicaner koji veruje da će i na njega kao slugu preći deo Božje (čitaj: firmine) milosti i snage. Pobuna nestaje s pojavljivanjem pesnika u lektiri i nekom sklepanom nacionalnom Panteonu (Oni ne vole angažovanu poeziju). Pesnik je “pobratim najstarijeg zanata”. Domaća satira je, takođe, na udaru. U pesmi Domanović protiv Domanovića, kao u nekoj Harmsovoj minijaturi, slavnog satiričara proganja čitava ordija njegovih dvojnika. Na kraju pesme Domanović “skida svoju masku”. Šta je iza nje? Ludičnošću se izdvajaju pesme Svet, Prirodna negativna selekcija, Paranoja na Balkanu,Pulp fiction, Film noir, Trči, Lola, trči. Spomenuo bih pesme Urođenici i Dok palanka spava pravedničkim snom jer su u njima pripadnici plemenskih i nomadskih kultura prikazani kao bolji od onih koje je “pokvarila” civilizacija, maltene idilični Arkađani, što je romantičan, pojednostavljen pristup.

Koncept Ćirićeve knjige je jasan: počinje s ciklusom Poker za sirotinju, to jest razjašnjavanjem klasnih i društvenih odnosa, nadovezuje se na Lomača za starog mornara (očigledna asocijacija na Colridgeovog Old Marinera), Uspenje i pad albatrosa počivšeg (što asocira kako na Baudelairea tako i na Borislava Pekića i njegovog Ikara Gulbekijana) da bi se završilo Zaveštanjem (poemom o kraju plovidbe). Storija o mrtvim albatrosima je storija o putovanju bez kraja i konca. Dok  se putnik, koji je iza sebe ostavio uništenu poeziju i njene krvnike, ne nasuče na obalu zemlje koja podseća na Srbiju i u njoj skonča (Putovanje nakraj zemlje). Ne mogu a da se ne otmem utisku da je zbirka mogla, mnogo efektnije, da se završi s pesmom Šta ostaje posle kraja i stihovima:

neko će ostati da kandžama grebepo prozoru za mrvicu

hleba

neutešno

Da je, primera radi, Mrtvi albatrosi rok album, poslednji ciklus bi bio bonus koji možete i ne morate slušati što nipošto ne znači da je poslednji ciklus loš. Ipak, stiče se utisak da formom stiha i pristupom tematici, odudara od ostatka knjige. Možda bi bolje rešenje bilo da je ovaj ciklus sačuvan za neku buduću zbirku.

Ćirić može biti zadovoljan ovom zbirkom. Zlatno pravilo je da vas prva  knjiga uvodi u svet književnosti, a druga pokazuje da li vam je tu mesto.  Autor Mrtvih albatrosa poseduje kvalitete koji ga odvajaju u odnosu na dobar deo “kolega”: poseduje snažan, formiran, bogat pesnički izraz, ne preskače kao neki kvazi-parnasovac (kojem je i posvetio jednu pesmu) svakodnevne teme, zaključan u kući od slonovače i ne zazire od stvaranja angažovane poezije koja poseduje ne samo političku već i umetničku težinu. Ostaje samo da vidimo u kom će pravcu njegov vaskrsli zombi-albatros odleteti.

Aleksandar Novaković