Jezik u vremenu

Vremena se menjaju, nepobitna činjenica, a sa menjanjem vremena i sve ostalo. Mislim na promene koje dolaze spontano kad jedno društvo evoluira, napreduje... Promene obuhvataju sve sfere života, a gde će naučnici videti njihov začetak i čemu pripisati promene kao posledicu, zavisi od mnogo toga. Ali to je drugo pitanje.

U 21. veku teško da možemo govoriti o evoluciji jednog društva i da ga posmatramo kao jedinku u odnosu na svet, a objašnjenje je u globalizaciji koja je sve prisutnija. U suštini, ništa loše. Lepo je kad svet funkcioniše kao celina, kad ljudi govore više jezika, kad se kreću iz države u države bez problema, kad se svuda osećaju kao kod kuće. Iako veliki, svet nikad nije bio manji, zahvaljujući promenama svesti i shvatanja ljudi, a na prvom mestu, zahvaljujući internetu i informacionim tehnologijama.

Od momenta kad čovek, samo jednom, iskusi blagodeti interneta, shvati da se bez toga ne može, da tu može naći sve što mu (ne)treba; da može obavljati mnogo stvari,a da ne izađe iz kuće, i to samo pomoću nekoliko klikova mišem. Knjige, od kojih su neke skupljane godinama, postaju nepotrebne stvari u kući, a udžbenici kao dodatak imaju CD na kom su sve lekcije i vežbe. Domaći zadaci počinju da se rade na računarima, u školu se, umesto domaćih sveski, nosi fleš memorija, a jezik postaje bogatiji za mnoštvo novih termina. To jesamo deo prednosti.

Međutim, postoji i ona druga strana koja bisemogla nazvati lošom, a svodi se na pitanja koliko, zahvaljujući informacionim tehnologijama, reči maternjeg jezika ustupaju mesto stranim rečima i kako se to odražava na opstanak jednog jezika? Lingvisti su najpozvaniji da o tome govore, ali kako običan čovek gleda na to?

Jezik je živa kategorija koja se menja, to znamo odavno. Opstaje u svakom slučaju, izmenjen ili ne, ali ovo je vek u kome promene dolaze brže i nismo uvek u stanju da pratimo njihov tempo i da im se prilagodimo, pa dolazimo u situaciju da ne znamo kako da reagujemo kad, recimo, čitamo oglas za posao napisan na engleskom jeziku u kome je istaknuta potreba za kadrom koga nema u zvaničnom registru zanimanja kod nas. Šta onda?

Taj problem se relativno lako rešava, na bilo koji način, ali koliku „opasnost“ po jezik nosi prisustvo tuđih reči u običnom, svakodnevnom govoru? Postoji li mogućnost da se maternji jezik izgubi pod takvim uticajem, s obzirom da mlađa generacija više koristi strane reči,a za neke čak i ne zna izraz na srpskom?

 Takođe, fleksibilnost samog jezika, sposobnost da se za  neki strani izraz nađe domaća reč, bitna je stavka. Da li se na tome uopšte radi ili se samo insistira na ćirilici?

I sa koje god strane da se gleda, opet dolazimo do obrazovanja i školstva kao ključnog mesta sa koga sve polazi. Neinsistiranje na govornoj kulturi tokom školovanja, naročito osnovnog, kao i statičnost programa koji se godinama ne menja, a ni pristup nastavnika gradivu, razlozi su zašto rečnik dece ostaje oskudan.

Ne mislim da su nastavnici glavni krivci za to, nego je ovaj problem, kao i svi ostali, ukorenjen na jednom mestu, a vidljiv na drugom.

I, na kraju, da li je insistiranje na korišćenju maternjeg jezika, kad god je to moguće, odraz konzervativnosti ili ne? Da li bi jezik trebalo prilagoditi vremenu i kako se to postiže prostim preuzimanjem tuđih reči ili formiranjem novih, ali svojih?