Kad si srećan ti ponovi ovo sve

Avangardisti su, između ostalog, bili izuzetno poznati i po tome što su oneobičavali stvari kojima niko nije učitavao vrednost. Tako su na red došli zaumni jezik, ali i smislene reči kojima niko nije pridavao značaj (kao što su svakodnevno „pozdrav“, „doviđenja“, pa i „kako si?“ itd.) U tome najistaknutije mesto u našoj književnosti zauzima Rastko Petrović.
Možda malo prepotentno, ali isto tako voleo bih oneobičiti jednu dečiju pesmu koja je više nego vredna oneobičenja. Tu ću uraditi samo što ću je aktuelizovati, staviti u okvir za posmatranje, dati joj njenih pet minuta. Pesma se zove Kad si srećan:

Kad si srećan lupi tada dlan, o dlan,
Kad si srećan lupi tada dlan, o dlan,
Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,
Kad si srećan lupi tada dlan, o dlan.

Kad si srećan prstima pucketaj ti,
Kad si srećan prstima pucketaj ti,
Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,
Kad si srećan prstima pucketaj ti.

Kad si srećan koljena potapšaj ti,
Kad si srećan koljena potapšaj ti,
Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,
Kad si srećan koljena potapšaj ti.

Kad si srećan lupni nogama od pod,
Kad si srećan lupni nogama od pod,
Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,
Kad si srećan lupni nogama od pod.

Kad si srećan vikni glasno sad ura,
Kad si srećan vikni glasno sad ura,
Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,
Kad si srećan vikni glasno sad ura.

 Kad si srećan ti ponovi ovo sve,

Kad si srećan ti ponovi ovo sve,

Kad si srećan i kad želiš, s’drugim delit sreću tu,

Kad si srećan ti ponovi ovo sve.

Pesma je napisana početkom prošlog veka, međutim, po mom mišljenju, ona u sebi nosi alternativni pravac u pesništvu. Ona isprva nije bila vezana za muziku (iako je mi danas samo kroz muziku i razumevamo), već se recitovala. Pored ritmičnosti i melodičnosti koju ova pesma nosi, njen kvalitet se nalazi, ipak, negde drugde. S jedne strane, što je najbitnije, jeste pozivanje na učestvovanje u poeziji. Poeziju više ne čine samo reči, već i određena aktivnost koju mi nesvesno učitavamo u pesmu. Zapravo, pesma nas sama tera na to da mi uradimo ono što je u njoj spomenuto. Pesma i bez naše „odrađene aktivnosti“ može u potpunosti da stoji nezavisno i da postoji kao takva, međutim, mi intuitivno osećamo njenu nepotpunost, te i potrebu da je dopunimo bilo puckanjem prstima ili lupanjem dlanovima itd. Ima nešto hipnotičko u njoj, ali i manipulativno. Dok s druge strane, u pesmi su osećanja vulgarizovana, u tom smislu što su stavljena u okvir jedne reči („sreća“) i sve dalje aktivnosti (na koje pesma poziva) pesma je podredila upravo tom vulgarizovanom osećanju. Međutim, taj postupak ne mora se nužno odrediti kao loš. Mnogi futuristi i dadaisti su čeznuli za vulgarizacijom i obesmišljavanjem osećanja kao što je ovo koje je pomenuto u pesmi. Između ostalog, pesma sa tim pozivanjem na određenu aktivnost donekle i prethodi dadaistima i njihovim „performansima“ u poeziji.

Takvim pristupom u stvaranju poezije doista bi se dokučilo nešto novo, međutim, takvu ritmičnost i takvo pozivanje na kokreativnu aktivnost čitaoca, najverovatnije, podsvesno držimo duboko u sebi i vezujemo za dečije, što ne mora da bude tako. Oneobičavanje uvek može da počne i na svakom mestu. Možda sutra od „sreće“ uradimo i još nešto, a možda „sreću“ i zameni „tuga“.

Bojan Opačić