Koja je vizija EUrovizije?

Bliži se i taj sudnji dan kada Evropa treba da izabere pobednicu u kategoriji za najbolju pesmu starog kontinenta. To je dan kada sve zemlje ovog tla pokazuju patriotizam, pa tako pored navijanja za svog predstavnika, tokom glasanja najviše poena daju prvom komšiji - iako, možda, odnosi sa tim istim komšijom nisu dobri kada se kamere ugase. No, ipak, komšijskim odnosima se ne gleda u zube.

Međutim, nekada je to i moglo da se “progleda kroz prste”. Znate ono kad Finska udeli 12 poena Švedskoj, Srbija Hrvatskoj, Belorusija Rusiji, Danska Holandiji, ali ove godine stvari stoje veoma drugačije. Da objasnim.

Kada na ovakvom takmičenju imate preko četrdeset pesama iz četrdeset zemalja (ukupno i na I i na II polufinalnoj večeri) mislite da ćete “evropske arije” čuti na bar 20 različitih jezika – minimum. Ali, kada, mahom svi usvoje da svoju kompoziciju izvode na jednom jeziku, onda sve numere zazvuče isto, blago rečeno.

Otkad znam za sebe, Evrovizija se u mojoj porodici slavila u smislu porodičnog i prijateljskog okupljanja. I to je nekako ostala tradicija lepog druženja, ukusne večere, otvaranja vina i dobre muzike. I ove godine je tako, iako su se neke stvari znatno promenile.

Moj utisak ovogodišnjeg muzičkog takmičenja za najbolju “Pesmu Evrope” je sve samo ne Evrovizija. Utisak koji mi danima stoji u glavi je da se Evrovizija naglo pretvorila u Angloviziju, pa joj ni to nije bilo dovoljno nego su morali da daju učešće i Australiji.

Da, lepo ste čuli - Australija ne Austrija (da ne bude zabune, u Austriji se održava ovogodišnje takmičenje ESC2015).

Supervizori ovog eminetnog takmičenja izjavili su da je učešće Australije, kao drugog kontinenta, jednokratno, a razlog tome su tri miliona obožavatelja koji svake godine pomno prate ovaj događaj. Takođe, to ne znači da sledeće godine neće biti pozvan u goste neki drugi kontinent. Možda ovo i nije toliko do Evrovizije, koliko je možda do provizije - da ne kažem do muzičkog dinara.

Nemam ništa protiv da se takmiči i ceo svet, ali u tom slučaju to bi bila Mondovizija, a ne Evrovizija. Uostalom, kada supervizor “Pesme Evrovizije” kaže da je cilj ovog takmičenja spajanje svih zemalja kako bismo zajedno slavili različitost, muziku i kulturu sve više verujem u stapanje svih različitosti u jEUdno. A da i ne spominjem ovogodišnji simbol takmičenja – oko - koje tako “podseća” na obeležje Velikog Brata, tu onda nema nikakve sumnje.

Još kad je i Končita Vurst, prošlogodišnji pobednik/ca, u ulozi voditelja ovog najvećeg cirkusa na svetu onda svi ostajemo bez daha. Dobro, većinom svi, sem moje sestričine koja zna i da postavi pitanje obzirom da smo mi odrasli postali nemi, već nekoliko decenija.

Teto, da li je Končita muško ili žensko? je pitanje koje me je ozbiljno nateralo na razmišljanje. Znate da nema glupih pitanja već samo glupih odgovora, ali ovog puta i moja sestričina i ja ostale smo bez ikakvog odgovora. 

Doduše, možda zaključak cele ove priče leži u crvenom krugu “nije za mlađe od…”, koji je najavljen na RTS-u, ali nije zvanično postavljen, što ne znači da nije slučaj i u drugim zemljama, nam govori da ovaj program nije za svačije oči.

A ako jedno muzičko takmičenje nije za dečije oči, za čije bi onda trebalo biti?

Ana Berbakov