Leptirići i bubašvabe

Nama, Metuzalemima, rođenim pre ovih ideoloških potopa koji su nas zapljusnuli potiskivanom sveopštom glupošću, mnoge stvari su bile sasvim drugačije objašnjene. I mi smo živeli u tom i takvom svetu što osvetljava još jedan aspekt njegove čudovišne veličanstvenosti - da funkcioniše bez obzira na količinu gluposti kojom ljudska rasa međusobno manipuliše,

Istorija je obmana, religija je obmana, nauka je obmana i sve je obmana, čak i reakcije sopstvena čula. Međutim,, kako nam je sugerisano i, u šta smo želeli da verujemo, postojalo je nešto što se zove ljubav. E, to je trebalo da bude nešto što je najviši kvalitet i najveća vrednost ljudskog stvora. I, mada se činilo da je ovde sve svima jasno, stvari stoje sasvim drugačije. Stručnjaci kažu kako nijedna naučna studija nije u potpunosti uspela da objasni formiranje osećaja ljubavi, a  sve se svodi na uticaj specifičnih hormona (testosteron, estrogen, dopamin, noradrenalin, serotonin, oksitocin i vazopresin) odnosno neurotransmitera na neuroprijemnike u mozgu.   

I zanimljivo je da se retko ko zapitao: šta je zapravo ljubav? A u nedostatku prave formulacije većina je to nedefinisano stanje doživljavala nekako literarno, filmski, pesnički, čak bi se moglo reći mistično. Ljubav je bila neki čudan idealizovani fluid dva čedna stvorenja kojima ta emocija onom karakterističnom heruvimskom blentavoćšu senči egzailtirana lica. To je bio zaustavljeni doživljaj čudnim stanjem zaposednutog dvojca bez ikakvih primesa fizičkog kontakta obavijen ljubičastom izmaglicom i ušuškan u bisernu školjku neopsivog duhovnog blaženstva. To je ezoterično stanje koje učesnike u ovoj mahnitosti stavlja na pijedestal oduhovljenih imalaca ovaploćenog idealizovanog posvećenja suštinskom komponentom ljudskosti.

Ne sporim da tako velikih platonskih ljubavi nije bilo, da ih ima i danas, ali sam siguran da ih nije bilo, niti ih ima u toj diznijevskoj varijanti, osim u detinjstvu.

Prosto rečeno ljubav je, kao i sve ostale najveće obmane, bila smeštena u sferu metafizičkog doživljaja i mnogi su bili uvereni da takvo nešto negde postoji ali nikako da se dogodi njima osim, eventualno, u nekoj blažoj varijanti.

Eto, tako se mislio ,a zapravo je sasvim suprotno. Zanimljivo je, recimo, da se u većini slučajeva ne voli onaj koji vas voli , već onaj koji je predmet vaše potrebe da volite ili, bolje rečeno, požude. Zato bi se moglo reći da je klasična ljubav zapravo odnos dve egoistične sumasišavše individue. Zaljubljeni su pritajene zveri kamuflirane maskom spontane blentavosti koja ih čini nepogrešivo prepoznatljivim. Stanje zaljubljenosti je u stvari psihološki fenomen koji karakteriše delimični ili potpuni gubitak percepcije i racionalnog odnosa prema okruženju. To je podmukla provala najegoističnije potrebe za sopstvenim zadovoljstvom koja podrazumeva prisvajanje objekta svog idealizovanog ispunjenja vrhunskog zadovoljstva i moći. Ljubav je neka vrsta ludila, što najbolje svedoče poznate nam implikacije koje iz toga proističu, a koje se uglavnom svode na ratove, ubistva, samoubistva, teške traume, gubitak volje za životom i patnju kao nezaobilaznog pratioca, bez obzira da li je ljubav ostvarena ili nije.

Malo je pesama o ljubavi jer retko ko ume da opeva to stanje, a nema se ni vremena, a ni potrebe. Međutim, kao da nema tog pišućeg ili dišućeg stvora koji nije skuckao dva tri stihića o izgubljenoj ili neostvarenoj ljubavi. Jer, kolika god da je ljubav je uvek nedovoljna.

Zašto se ne može voleti neko kao nešto što ti ne pripada, kao more recimo, drvo na trotoaru, spomenik u parku, ili ulica u predgrađu? Valjda zato što svi putevi u ovom stanju vode u krevet. I tu prestaje svaka iluzija, kao i magija koja se gubi kada se analizira cirkus. A onda se sve svodi manje-više na gimnastiku, razmenu genitalnih izlučevina i ono neopisivo mada karakteristično ushićenje pobednika u svršenom činu. To treperenje i slatka napetost koju stvaraju leptirići u stomaku, a što bi neki da okarakterišu kao nevino uzbuđenje pri pomisli na dragu osobu zapravo su karakteristični simptomi gole požude i potrebe za njenim zadovoljenjem. Da, postoje različite vrste ljubavi, ali kada se radi o konkretnom slučaju stvari stoje tako. U ljudskoj prirodi ne postoji kod za privlačnost bez polnog opštenja, a što je privlačnost veća to je i požuda izraženija. I nema tu šta da se filozofira. Ali, to je tako bilo od Platona do nas. U tranziciji stvari stoje drugačije jer je to faktičko stanje u kojem ljubavi gotovo i nema, bar ne u pomenutom obliku.

Ovovremeni klinci, deca XXI veka, su uneli sasvim nov pristup ovom fenomenu koji je potpuno banalizovan od kad je seks postao masovna zabava, a ne tabu.. Oni ne pretenduju na ideaističko, već više na pragmatično opštenje učesnika u ovoj raboti. Oni nisu u ljubavi, oni su “u vezi”. Biti u vezi znači naći svog partnera ali ne preterivati sa pesničkim trabunjanjima o najvećoj ljubavi na svetu i privrženosti do grobova. To je racionalan pristup u kojem su sublimirane potrebe za obogaćivanjem i oplemenjivanjem sebe karakteristikama suprotnog pola i, naravno, eliminisanjem polne napetosti. Zato ti “novi ljudi” koji su “u vezi” svoje polne organe izvode kao kućne ljubimce, da ih namire, zadovolje, otresu, plaknu, a onda se prepuštaju uglavnom opijatima, muzici i onim svetlećim ajfonima koji mogu sve, čak i da vibriraju . I sve je manje leptirića u donjem trbuhu, a sve više nečeg nedefinisanog ali nekako nalik na bubašvabe, recimo. Tako je to u tranziciji.

Ivan Rajović