Mala knjiga o početku - 3
Foto: 
Laura Taylor

Mala knjiga o početku - 3

Princ sjajne zvezde

 

„Prekjuče sam volela njegove prste“, pomisli Jelena dok je posmatrala Pavla kako zakopčava putnu torbu, provlači kaiš kroz gajke od pantalona, prebrojava novac u novčaniku. Posmatrala ga je kroz trepavice, praveći se da još spava. Pavle se spremao da krene u Banja Luku, večeras je trebalo da prisustvuje premijeri neke predstave za koju je pisao muziku. On je često putovao u Republiku Srpsku, jer je sarađivao sa tamošnjim pozorištem. Jelena nikada nije išla s njim. To je bila nova država, nastala kao proizvod strašnog, dugačkog, beskrajno surovo iscrpljujućeg rata u Bosni. Sada su ti ljudi, od kojih nije postojao nijedan a da mu bar neko iz bliske porodice nije poginuo, pokušavali da ponovo naprave iluziju normalnog života, a u to je spadala i nova kultura, jer je staru srušila ljudska ludost. Magično pomahnitala ljudska ludost. Jelena je više volela da to ne gleda, ako ne mora. Ne, hvala. Njihov novac joj je bio dobrodošao, ali te sudbine i sve što je iz njih proisteklo, draže joj je bilo da zaobiđe.

Nekada, do juče, volela je Pavlove prste jer su bili vešti, a ona je bila užasno nespretna i zato što su je tako nežno dodirivali. Kada bi gledala te prste kako nešto rade, osetila bi slabost u nogama i želju da ga zagrli. Ali sad nije osećala ništa. Činio joj se tako dalek, kao neki, bilo koji čovek sa ulice. „Kada bi sad rekao:  ’Znaš, idem ja sad i ne bih da se vraćam’, ja bih mu odgovorila: ’Da, zaista bi trebalo da pođeš’ i verovatno bih se okrenula na drugu stranu i nastavila da spavam. Ili bih otišla da kupim sladoled“, razmišljala je Jelena. „Ali on to neće reći.“

Videla je da se okrenuo ka njoj, pa je brzo zatvorila oči. Pavle je prišao i poljubio je u čelo. „Krajnje je vreme da odglumim buđenje“, zaključila je.

- Mmmm, dobro jutro - reče, protežući se.

- Zdravo, malena - odgovorio je. - Jesi li se naspavala? Treba da pođem.

- Kad se vraćaš - upitala ga je.

- Sutra, verovatno tek uveče. Večeras je premijera, sutra pre podne imamo konferenciju za štampu, a posle, znaš Bosance, sigurno će da me zadrže na nekom ručku.

„Imam celu noć za sebe! Mogu da pozovem Jovana na večeru“, obradovala se, ali je istog trena shvatila kako mrzi sebe zbog te radosti. Pavle je bio njen idealni muž, na kome su joj drugarice zavidele. Bože, zašto više ne voli njegove prste?

- Javi mi se odande - rekla mu je, čak je uspela i da ga poljubi.

Odlučila je da za današnji sastanak sa Jovanom obuče nešto najgluplje i najdronjavije što ima. Na primer, one braon pantalone što su joj se isteglile na zadnjici i kolenima. Htela je da izgleda najgore moguće, sebi za inat.

 

- Ništa nisi jela - primetio je Jovan.

Sedeli su na Kalemegdanskoj terasi. On je tamanio pun tanjir nečega, a njoj je bilo vruće, izgledala je grozno, leva ruka joj je i dalje pravila probleme, a salata koju je naručila bila joj je prekisela. I, uz to je bila tako puna njega, njegovog glasa, njegovih reči, njegovih pokreta, nije u sebi imala još mesta i za hranu.

- Nisam gladna - odgovorila je. U toj laži je bar imala dosta iskustva.

- Hajde mi onda pričaj nešto - zamolio je. - Ja sam ti juče ceo dan govorio o sebi. Sad bih voleo malo da slušam. Ti tako lepo pričaš.

- O čemu?

- O svačemu. O stvarima koje voliš, o Bogu u koga veruješ, o svojim željama, planovima...

- Jednom rečju, hoćeš da ti pričam o sebi?

Jovan se smeškao. Jelena se malo zamisli, a onda poče da govori:

- Vidiš, Maja ima velikog sina. To je moje kumče, ja sam mu dala ime.

- I, kako se zove?- prekinu je Jovan.

- Damjan.

- Po Heseovom Demijanu?

- Da. I po svecima vidarima, Damjanu i Kuzmanu. I po najplemenitijem od devet Jugovića, za kojim je majčino srce prepuklo. Ali najviše po svecima vidarima. Kada bi dobio brata, nazvala bih ga Kuzman.

- A Maja - upitao je Jovan - je li ona zadovoljna tim imenom?

- Naravno - odgovorila je Jelena. - Pa mi smo najbolje drugarice, bolje poznajemo jedna drugu nego same sebe. Dakle, kada je bio sasvim mala beba, Damjan nije hteo da spava. Maja je bila sva nikakva, nije više znala za sebe od premora. Damjan je gugutao i kikotao se dok na njega obaraćaš pažnju, ali čim ga ostaviš samog, istog trena bi počeo da se dere. Ja sam dolazila često da joj pomažem i, pošto mi je bilo dosadno da satima ponavljam „buci, buci, ba, taši taši“ i ostale budalaštine za bebe, došla sam na genijalnu ideju da mu čitam naglas knjige koje su u stvari mene zanimale. Njemu se to jako dopalo, bio je u stanju da satima bude miran i sluša moj glas. Tako se Damjan kao beba naslušao raznoraznih knjiga, čitala sam mu Kastanedu, Umberta Eka, Ernesta Sabata, pruručnike o lekovitom bilju... Navikao se da me svakodnevno satima sluša, pogotovu pred spavanje. Ali, kada je počeo da razumeva, više nije hteo da sluša bilo šta, pa sam morala da počnem da mu smišljam priče. Kada je bio mali, to je bilo lako, sve ga je zanimalo. Međutim, kako je rastao i priče su morale da budu sve ozbiljnije. Na kraju su se pretvorile u nešto što možda i nije više književnost za decu, već za odrasle.

Da znaš samo kako su slatki, i on i njegovi drugovi, kad nahrupe u stan na rolerima, svi slušaju hevi metal i skroz su veliki, ali i dalje mi traže da im pričam priče. E, pa ima jedna koja im se baš dopala. I sad, kad si me pitao da ti pričam o sebi, setila sam se te bajke. Mislim da će ti ona najbolje preneti u šta verujem i šta želim.

 

Ova priča počinje i završava se u jednoj veoma posebnoj zemlji, do koje ne vodi nijedan put. Ta zemlja se sa jedne strane graniči velikom gustom šumom, dok je sa ostale tri opasana neprohodnm planinama. Uz to je sakrivena i štitom nevidljivosti, koji su još u stara, prastara vremena postavili njeni veliki čarobnjaci. Zahvaljujući tome, ona je za Spoljni svet potpuno nevidljiva. Tek kada se prekorači njena granica, pred očima se ukažu nepregledne cvetne leje i čudesni, beli grad sa kraljevskim dvorcem u sredini. Svi stanovnici te zemlje žive u jednom jedinom gradu. Oni nikada nisu upoznali rat, bolest i nemaštinu, jer u harmoniji i slozi koji među njima vladaju nema prostora za propadanje i razdor. Zato se oni klone Spoljnjeg sveta i tako pažljivo skrivaju svoju zemlju.

U toj neobičnoj zemlji raste i jedan vrlo neobičan cvet. Gaje ga njeni najmudriji i najdoličniji stanovnici. Cvet je crvene boje, a njegove velike latice su cele godine čvrsto stisnute. Samo jednom godišnje, pupoljak se otvori i onda se u krunici ukaže dragi kamen po imenu sjajna zvezda, koji tu nastaje. Po njemu se i cela zemlja zove Kraljevstvo sjajne zvezde. Svaka beba, na svom rođenju, dobija privezak načinjen od ovog kamena, koji svi stanovnici kraljevstva nose oko vrata, u visini grudi, da im uvek pokazuje gde je njihov dom. Jer, sjajna zvezda, sve dok se nalazi u svojoj zemlji, sija kao najblještavija zvezda na noćnom nebu; ali, čim se granica prekorači, ona počinje da gubi sjaj i već posle nekoliko koraka, postaje bezbojna kao parče običnog stakla.

Jednom davno, živeo je u ovom kraljevstvu princ koji je bio neobično radoznao i nemiran dečak. Što je više rastao, to je i njegova radoznalost postajala sve veća. Kada je imao trinaest godina, više nije bilo nijednog mudraca niti učitelja u kraljevstvu koji bi mogao da odgovori na sva njegova pitanja. Dečaka je naročito zanimao i privlačio Spoljni svet. Ponekad su poslanici njegovog oca zbog nekih posebnih zadataka odlazili van granica kraljevstva, ali vrlo retko, i o tim svojim putovanjima razgovarali su samo sa kraljem lično i ni sa kim drugim.

„Šta može da bude tako strašno u tom Spoljnjem svetu“, pitao se dečak. „Možda i nije strašno, nego lepo, ali moj otac neće da to drugi saznaju, pa da odu iz Sjajne zvezde. Ljudi pričaju kako tamo vlada stalna promena. Pa to je baš dobro, ovde je tako dosadno! Nikad se ništa ne dešava. Baš bi bilo zanimljivo upoznati tu promenu.“

Eto, tako je razmišljao mladi princ. I, pošto je sve češće tako razmišljao, uskoro je odlučio da i sam krišom, da niko ne zna, krene na put. A budući da je bio veoma hrabar, jer je bio pravog kraljevskog porekla, princ je to i učinio.

Jednog jutra, dok su svi još spavali, iskrao se iz zamka i otišao do granice. Kada je podigao nogu da prekorači kamen koji je označavao poslednje pedlje njegove zemlje, osetio je kako mu kolena trnu od straha; ipak, napravio je korak. Najednom, više nije bilo ni grada ni cvetnih leja. Svuda naokolo prostirala se samo gusta šuma. Princ je osetio kako mu se lančić oko vrata zateže. Njegov privezak je skakutao i cimao ga, pokušavao je da se vrati kući. Posle nekoliko koraka u suprotnom pravcu, međutim, smirio se, a uskoro mu se i sjaj potpuno ugasio. Po prvi put, njegova sjajna zvezda nije svetlela, već je bila mrtva i beživotna. Princ se silno uplašio. Ali, svuda oko njega prostirala se šuma u kojoj on nikad ranije nije bio, puna čudnih mirisa i tajanstvenih senki, koje su ga mamile da krene dalje.

Hodao je ceo dan. Kada je pao mrak, više se ništa nije videlo, ali su se sa svih strana čuli razni i neobični zvuci. Princ je celu noć proveo sedeći budan, slušajući te zvuke, omamljen lepotom šume. „Znao sam da me lažu“, govorio je u sebi, „ovde nije strašno, već divno. Ali, zašto to rade? Zašto moj otac ne želi da steknem svo ovo znanje?“

Kada je svanulo, princ je krenuo dalje. Oko podneva je stigao u neki grad. To mesto se toliko razlikovalo od onoga što je on poznavao! Svuda je bio žamor, neki ljudi su i vikali, a sa jednog šarenog mesta u sredini širio se miris peciva. To je bila pijaca. Kada su videli prinčevo lepo odelo, seljaci su pomislili kako on mora biti vrlo bogat, pa su počeli da mu nude svoju robu. Princ je stajao usred te vreve i jeo breskve i đevreke koje je dobio, nasmešen i srećan. Nedaleko odatle, posmatrao ga je jedan stariji čovek. On je bio krojač, divio se prinčevom odelu. Bilo mu je jasno da je mladić stranac, jer takve tkanine i takav kroj nikad ranije nije video. Na svu sreću, krojač ne samo da je bio dobar poznavalac svog zanata, već je bio i veoma dobar i pametan čovek i, kad se princ zbunio jer su seljaci počeli da mu traže novac za sve što je pojeo, a on nije znao šta je to jer u Kraljevstvu sjajne zvezde novac nije postojao, krojač je shvatio da je mladić u neprilici. Prišao mu je, platio njegove račune i poveo ga u svoju radionicu.

Princ je znao da svoju zemlju ovde ne sme da pominje. Zato je rekao majstoru kako se ne seća odakle je i da ne zna kako je došao u ovo mesto. Krojač je zaključio kako se dečaku sigurno desila neka teška nesreća od koje je izgubio pamćenje, već je slušao da je tako nešto moguće. Pa, pošto je dečak očigledno bio lepo vaspitan i plemenitog držanja, ponudio mu je da ostane kod njega kao šegrt. Tako je princ počeo da uči da šije i kroji, a uz to je još dobio i stan, hranu i platu. Dobio je još i novo odelo, kakvo su nosili i ostali mladići tog kraja. Njegovo prvo odelo su lepo oprali i ispeglali i okačili u izlog radionice da privlači mušterije.

U početku je princ bio veoma zadovoljan svojim životom. Upoznavao je i sretao ljude i stvari za koje pre nije znao ni da postoje. Radovala ga je glasna muzika Spoljnjeg sveta, veselio se igrajući se novih igara sa svojim vršnjacima i ponosio se kada bi video kako napreduje u zanatu. Ali, vreme je prolazilo. Jednog dana, princ je shvatio da su mu svi dani postali slični, kao jedan isti dan koji se stalno ponavlja, možda sa malim, ali sasvim nevažnim promenama. Znači, bilo je vreme da krene dalje. Iza ovog grada, pružala su se još bezmerna prostranstva i nebrojeni gradovi Spoljnjeg sveta. Ovo je bio samo prvi od njih, a toliko toga novog je u njemu doživeo! Ko zna kakva su ga još divna iznenađenja čekala na njegovom putu?

Međutim, ubrzo je shvatio da gradovi Spoljnjeg sveta veoma liče jedan na drugi. Putovao je sve dalje, u nadi da će u nekom sasvim novom kraju upoznati neki sasvim novi život, dok mu se ušteđevina sve brže tanjila. Kada je iz svoje kese izvukao i poslednji novčić, zadesio se u jednom malom mestu kroz koji je prolazila neka rečica. „Za tebe baš i ne mogu da dobijem bogzna šta“, pomisli pirnc gledajući kako mu novčić leži na dlanu. Onda se pope na most, pa uzviknu: - Reko, donesi mi nova znanja! - i baci svoju paricu u vodu.

„Moraću ovde da se zadržim mesec-dva šijući odela, dok ne skupim ponovo malo ušteđevine“, razmišljajo je princ šetajući gradom i tražeći krojačku radnju. Nimalo se nije brinuo, jer je znao da je dobro izučio zanat, a ko dobro radi dobro i zaradi, tome ga je naučio njegov majstor. I zaista, uskoro blizu crkve ugleda radnjicu na kojoj je pisalo „Krojač“. Međutim, ova radnja je već imala svog šegrta. Majstor, koji nije bio dobar ni u životu ni u zanatu, nije hteo ni da čuje da primi nepoznatog mladića u svoju službu ni pod kakvim uslovima. Princ je morao da traži drugi posao. Ali jedino što su mu nudili, bili su najgori i najprljaviji poslovi. Šta će, kud će, počeo je da iznosi đubre i da čisti ulice. Noćivao je u jednoj štali. Uskoro je bio jako prljav, jer nije imao gde da opere ni sebe ni svoju odeću. Ljudi su ga zaobilazili kad su prolazili pored njega, jer je smrdeo, a deca su ga gađala i zadirkivala i nadevala mu razna pogrdna imena. Ali najgore je bilo to što je zarađivao tako slabo, da je jedva imao da se prehrani, a kamoli nešto još i da uštedi. U početku se tešio sanjajući lepe snove. No, i snove je potrebno hraniti veselošću i lepotom, inače se istroše i zgasnu, a u prinčevom životu je sve sada bila beda i jad.

Kada je stigao u to mesto, bila je jesen. Prvi put mu je malo radosti donelo leto, jer je mogao svakog dana, u zoru, dok ostali još spavaju, da se okupa na reci i da bude čist. Jedno jutro, dok je tako ležao na obali i čekao da još prohladni, kosi zraci sunca popiju kapljice vode sa njegovog tela, ponovo se setio reči svog majstora: „Ko dobro radi...“. Pa da - morao je što pre da se izvuče iz ovog mesta, a da bi to uspeo, treba da radi ono što zna da radi dobro, a ne da čisti đubre i jadikuje nad sudbinom!

Oprao je svoje prnje što je bolje mogao, osušio ih na suncu i krenuo da promeni svoj život. U svakom mraku, nađe se i po neka trunka svetla. Tako je bilo i u ovom gradu - u glavnoj ulici je živela jedna žena koja je uvek bila dobra i predusretljiva prema siromasima. Često mu je doturala po neki zalogaj, ili bi ga pozvala da joj počisti ispred kuće i kad to nije bilo neophodno, kako bi mu udelila po koju paru. Kad se usudio da joj pokuca na vrata, veoma se iznenadila, njegova smelost ju je možda čak i uplašila. Ali, bedni mladić je pognuo glavu i zamolio je da sasluša njegovu priču, jer mu samo ona može pomoći. Rekao joj je kako je on sin čuvenog i bogatog krojača, koji je krenuo u svet da okuša sreću i nepromišljeno izgubio sav novac. Sad se grdno kajao zbog svoje gluposti, želeo je da se vrati svom pozivu i molio je samo da mu da parče tkanine, iglu i konac, da joj nešto sašije, kako bi svi videli njegovo umeće. Lepo ponašanje i birane reči su njegovoj priči dale istinit lik, i žena je pristala.

Prvi put od kada je otišao, sa ponosom i čežnjom se setio svog porekla. Napravio je bluzu kakve se nose u Kraljevstvu sjajne zvezde. Onaj drugi krojač tako nešto ne bi mogao ni da smisli ni da sašije. Već sledećeg dana, građani su u redu stajali ispred ženine kuće, gde je princ sedeo i šio, kako bi naručili od njega neki komad odeće. Žena je trljala ruke. Ona je bila dobra, ali ne i luda, i umela je da izvuče korist iz svega ovoga. A mladić je sedeo i šio bez prestanka. Žurio se da što pre dođe do malo novca i pobegne iz ovog užasnog mesta. Naravno, bio je dovoljno mudar da nikome ništa ne govori. Jedne noći, kada mu se nakupilo malo ušteđevine, obukao je novo odelo koje je sebi napravio, uzeo svoju kesu i krenuo dalje.

Bez zaustavljanja je putovao do prestonice, gde je otišao pravo do kraljevog dvora i zatražio posao. Sada je znao da u ovom svetu čovek možda ne može da bira materijal od koga je satkan, ali da zato sam kroji svoju sudbinu i da će ona biti utoliko bolja ukoliko su šire mogućnosti koje joj ponudi. Zato je i odlučio da krene od vrha i potraži posao baš na dvoru. Ali, koliko god da je bio bolji majstor od krojača iz onog malog mesta, sa kraljevskim švaljama i šnajderima nije mogao da se meri. Ipak, dobio je posao u konjušnici, a ni to nije bilo tako loše. Upoznao je nove i zanimljive ljude - pre svega, tu su bili dvorski gardisti i konjanici, dostojanstveni ljudi ponositog držanja, koji su, kao kraljeva pratnja, proputovali pola sveta. Oni su voleli da pričaju o svim čudesima koja su videli i doživeli, a mladić ih je slušao otvorenih usta. govorili su o slavnim bitkama, o predelima i neobičnim ljudima. „Možda ću uspeti jednog dana i ja da postanem kraljev konjanik i da obiđem sva ta divna mesta“, razmišljao je princ.

Mladić je bio dobar konjušar, jer je voleo konje i oni bi mu se obradovali kada bi videli kako im prilazi. Tako je brzo završavao posao, pa bi mu ostalo puno slobodnog vremena, koje je često provodio šetajući se po velikoj, cvetnoj bašti koja se nalazila u samom dnu vrta. Tu su se gajili najlepši primerci cveća, od kojih su pravljeni cvetni aranžmani za dvor.

Princu su se posebno dopadale ruže, jer su ga podsećale na cvet sjajne zvezde. Jednom je, šetajući se, primetio kako se jedan ružin struk otkačio od pritke. Kada je bolje pogledao, video je kako iz zemlje niče neki korov koji napada ružu. U Kraljevini sjajne zvezde, baštovanstvo je bilo najdostojnija umetnost i princ je proveo mnoge sate obučavajući se i negujući svoj vrt. Zato je sada klekako na tlo i počeo pažljivo da plevi oko cveta. Kada je zvršio, privezao je ponovo ružu za pritku i nežno pomilovao njene latice, jer je znao da cveće svoj miris dobija od ljubavi koja mu se pokloni. Bio je tako zabavljen poslom, da nije ni primetio starog baštovana koji je stajao samo nekoliko koraka dalje i sve to posmatrao. Njemu je već davno bilo vreme da nađe nekog mlađeg da ga odmeni, ali vešti prsti su bili tako retki, a srce nežno kao cvet nije se ni moglo naći.

- Gde si naučio tako da posluješ oko cveća - upitao je mladića.

- U domu svog oca. Imali smo veliku baštu - odgovorio je princ.

- A da li bi hteo da ostaviš konjušnicu i dođeš kod mene da šegrtuješ - predložio je baštovan. - Živeo bi sa mnom u baštenskoj kućici, niko ti nikiad ništa ne bi naređivao, a baštovanska plata je bolja od konjušarske. Ja sam već star i treba da nađem sebi zamenu pa, ako se dobro pokažeš, uskoro ćeš moći da zauzmeš moje mesto, a biti glavni kraljev baštovan nije baš mala stvar.

I tako se princ preselio u baštensku kućicu. Veoma mu se sviđalo da uči od starog baštovana. On je već umeo mnogo oko cveća, ali baštovan je znao divne priče o samom cveću. Pričao mu je šta koji cvet voli, kako se kom cvetu mogu pojačati boja i miris i o zemljama iz kojih su donete retke i neobične vrste. Ovaj novi poziv je princa tako privukao, da više skoro nije ni mislio na svoju želju da putuje po svetu. Osim toga, tu je bila i mala kraljičina vezilja. Ona je svako predveče dolazila da posedi s njim u bašti i tako je veselo ćeretala, a pogled na njene velike oči i sićušne prste grejao je mladićevo srce.

Jednog dana, stari baštovan je obukao svoje najlepše odelo, jer je išao da razgovara s kraljem. Kada se vratio, stavio je ruke na mladićeva ramena i svečačno rekao:

- Sine moj, još kad sam te primao u službu kazao sam ti da je meni davno došlo vreme da se povučem. Evo, danas mi je kralj dozvolio da to i učinim. Na tebi je da me sad zameniš. Ja sam ti dao svo znanje koje sam imao, a to nije mnogo više od onoga što si već i sam posedovao. Rekao sam kralju da si dostojan da budeš glavni baštovan uprkos svojim mladim godinama i da mu jemčim kako ćeš jednog dana postati bolji nego što sam ja ikad bio.

Mladić je zagrlio starca i tako su se oprostili. Sada je imao celu baštensku kućicu za sebe. I mala vezilja se veoma obradovala ovim vestima. Uskoro su sve češće, dok su sa klupice posmatrali zalazak sunca, razgovarali o tome kako bi bilo lelpo imati decu, a mladić je pri tome sve vreme njenu malu ruku držao u svojoj. Više nimalo nije želeo da putuje, nije mu bilo ni na kraj pameti da ide negde gde nema njenih toplih očiju i zvonkog smeha.

Međutim, jednog dana, na dvoru je zavladala velika žurba i vreva. Susedna kraljevina im je objavila rat i počele su velike pripreme za predstojeći boj. Najveštiji kraljevi vojnici su svakog dana obučavali mladiće ratnim veštinama, dvorski vrt je odzvanjao od zveketa oružja koje se presijavalo na suncu. Mladić je bio ushićen. Sve je bilo tako veličanstveno i uzvišeno! Kao kraljev glavni baštovan, nije morao da ide u rat, ali njegovo srce je igralo uz zvonke udarce mačeva i nadimalo se od njihovog sjaja i on se prijavio u vojsku. Mala vezilja je bila malo tužna, ali i neizmerno ponosna.

Pripreme su uskoro završene i došao je dan boja. Rano u zoru, vojska se okupila ispred palate da bi krenula ka bojištu. Predvodio ih je najstariji kraljev sin na velikom crnom konju, a iza njega je jahala njegova garda. Sunce se tek pomaljalo, ali svi građani su bili budni. Dočekivali su vojnike na ulicama, zasipali ih cvećem i bodrili. Mladić se osećao tako veliko i važno! Dok su prolazili kroz gradsku kapiju, video je malu vezilju i mahnuo joj, a ona mu je pritrčala i poljubila ga. To je bio njen prvi poljubac. Njemu se činilo da je postao tako lagan, da više nikada u životu neće osetiti zamor, a put je neosetno promicao pod njim.

Oko podne su se našli na bojnom polju. Neprijateljska vojska je već bila tu i spremno ih čekala. Zauzeli su svoja mesta. Mladić je jedva čekao da pokaže svoju mačevalačku veštinu. A onda je počeo boj. Zavladala je strašna buka, urlici i topot konja. Princ je video kako mu se strahovitom brzinom približava neko iskeženo lice sa isukanim mačem. Podigao je svoje oružje i krenuo u napad. Osetio je kako je nešto puklo i kako mu mač usporava. Ugledao je užas na onom licu koje više nije bilo iskeženo, bespomoćni užas, a onda je to lice postalo prazno kao ljuska ispod koje nema ništa, dok se svuda naokolo razlivala krv. Mladić je stajao sleđen. Ali oko njega su fijukali bes i strah, i on podiže ponovo svoj mač i poče da udara, ne gledajući gde i ne oećajući da li vreme prolazi ili stoji.

Posle nekoliko sati, sve je bilo gotovo. Odneli su slavnu pobedu. Dok su njegovi drugovi, umorni ali srećni, tovarili ranjene i pripremali se za povratak, mladić je s užasom gledao kako gavranovi sleću i kljucaju one koji se neće vratiti. Drugi to kao da nisu primećivali, nisu videli ništa od sreće, ali princ je shvatio da razlog za tu sreću ne leži u pobedi, već prosto u tome što im je glava još uvek na ramenima. Najednom se osetio strašno sam. Plašio se svih tih ljudi okio sebe, koji su mu bili tako daleki i sveta u kome se našao.

Vest o pobedi je putovala pred njima. Seljani su ih dočekivali na putu, nudeći im hranu i vino. Kada su stigli u grad, već su skoro svi bili pripiti i euforično pevali pobedničke pesme. Ali mladić je celim putem ćutao. Činilo mu se da nikada više neće moći ništa ni da pojede ni da popije. Mislio je samo na malu vezilju, na njene oči i kako će uzeti njenu malu ruku u svoju i ponovo dobiti njen poljubac.

Čekala ga je na klupici ispred baštenske kućice. Kada ga je videla kako dolazi, pohrlila mu je u susret.

- Tako sam se plašila - rekla mu je dok ga je grlila. - Ali javili su nam da smo pobedili i ja sam odmah saznala da si živ, glasnik je svima ispričao kako si se istakao u borbi i da si bio jedan od najhrabrijih. Kraljica me je pozvala, u poverenju mi je saopštila kako kralj hoće da te primi u svoju gardu. Tako sam ponosna! Sad možemo da se uzmemo i nećemo morati da živimo u baštenskoj kućici i svuda ću moći da koračam uzdignute glave, jer moj dragi nije baštovan, već kraljev gardista!

Ali mladić nije želeo da postane kraljev gardista. On nikada više nije želeo da pođe u rat, hteo je samo da gaji svoje cveće i da grli svoju malu vezilju. Počeo je da joj priča o tome kako je rat strašan i o svemu što je doživeo, kako to ne želi da doživi nikada više i kako će njih dvoje biti srećni u baštenskoj kućici, okruženi ružama.

Mala vezilja se rasplakala. Ona ništa nije razumela od onoga što je govorio. Shvatila je samo kako je on kukavica i da neće da prihvati čast koja im se nudila. Otišla je svojoj kući, tužna i povređena.

Kada je ostao sam, princ je prvi put shvatio da je stvarno potpuno, potpuno sam. Ceo život u ovom svetu promene je samo besmislena potraga za nečim što nikada nije onakvo kakvim smo ga zamislili. Setio se svoje domovine i njenih beskrajnih cvetnih leja. Pogledao je svoj medaljon koji mu je i dalje visio oko vrata. Dok je čistio đubre u onom groznom mestu više puta je hteo da ga proda i tako stekne neku paru, ali ipak to nije učinio. Njegova sjajna zvezda, koja je sad visila mrtva i zgasla, tako je divno blistala među granicama njegove domovine! I princ shvati da mu je preostala još samo jedna jedina želja - da se vrati kući.

Iako je bio umoran, on upakova mali zavežljaj, ponese sav novac i hranu ne razmišljajući o tome da li je to dovoljno i krete na put. Još uvek je bila noć kada je napustio gradsku kapiju.

Putovao je danima. Odmarao se samo nekoliko sati noću, a sve ostalo vreme je hodao. Nije bio siguran da li će uspeti da nađe ono mesto u šumi na kome se nalazi granica njegove zemlje, ali nije imao šta da izgubi. U ovom svetu za njega više ionako nije bilo života. Kad je stigao do grada u kome je nekada izučio krojački zanat, već je davno bio ostao i bez novca i bez hrane. Stigao je do radnje svog nekadašnjeg majstora. U izlogu je i dalje stajalo odelo iz njegove domovine. Princ zarida, jer mu se činilo kako više nikad neće biti dostojan da ga obuče. Mogao je da zakuca na vrata, majstor bi mu se sigurno obradovao i dao mu nešto da pojede, ali on nije hteo da se zadržava. Žurilo mu se da se sve završi što pre, da pronađe svoju zemlju ili da umre.

Dugo je lutao kroz šumu, sve dok nije pala noć. Bila je mrkla tama, jer gusto drveće nije propuštalo mesečinu i nije se video ni prst pred okom. Princ se sklupčao pod jedno drvo, osluškujući noćne šumske zvuke. Setio se kako su mu oni nekada izgledali kao najdivnija muzika. Tada nije znao da su to zvuci smrti. Dočekao je zoru grčevito stežući svoj medaljon, uplašen i iscrpljen. Bio je strašno gladan. Noge su ga jedva držale. Odjednom, vide kako se u obližnjem grmu crvene male šumske jagode. Sagnuo se da ih ubere, kad oseti kako ga nešto oko vrata zateže. Njegova sjajna zvezda se budila, čak je počinjala i da svetluca! Princ brzo pođe u pravcu ka kome ga je vodio njegov medaljon. Posle par koraka, pred očima mu se ukazaše cvetne leje sa belim gradom u daljini i on izgubi svest.

Probudio se u svojoj sobi. Njegovi roditelji su sedeli kraj kreveta. Nisu bili nimalo ljuti, već radosni i nekako ponosni. Nisu ni mogli biti ljuti, jer su žitelji Kraljevine sjajne zvezde bili suviše mudri da bi u svojim srcima negovali ljutnju.

- Dugo smo te čekali - rekao mu je otac, grleći ga. Ali sada si tu. Nadam se da te ovaj san okrepio od puta, jer je došlo vreme da ti nešto pokažemo.

Princ je ustao i pošao za svojim roditeljima niz stepenice koje su vodile u podrum zamka. Prošli su podrumske odaje i nastavili da se spuštaju još niže, sve dok nisu stigli do jednih vrata za koja on nije ni znao da postoje. Kraljica je sa svog lančića skinula ključ na kome je bila ugravirana njena sjajna zvezda i uvela ih u jednu veliku prostoriju, u kojoj je visilo, kao u nekom muzeju, mnoštvo odela iz Spoljnjeg sveta, muških i ženskih, novih i pohabaniih. Prišla je jednoj prilično iscepanoj ženskoj haljini i rekla, smešeći se:

- U ovoj odeći sam se ja jednog dana vratila svome domu.

- A ja u ovoj- reče kralj, pokazujući na odelo koje je stajalo pored njenog.

Princ nedaleko odatle ugleda i odeću koja je do skora bila njegova.

- Dobrodošao kući, sine moj - čuo je kako mu otac govori.

Oseti kako mu se u srcu rađa neprolazna radost, sjajna kao sjajna zvezda. Sada je znao da se konačno, zauvek vratio svome domu.

Milica Cincar-Popović

Komentari

Komentari