Foto: 
Kit

Mala knjiga o početku - 5

II

 

„...I tako, čovek, koji imaše punu silu nad svetom smrtnih bića i beslovesnih životinja, nagnu se ka okovu sfera, kada se provukao kroz njihov omotač i poče da posmatra Prirodu s donje strane lepog obličja Božjeg. Kada ga je ugledala kako ima u sebi neiscrpnu lepotu i celokupnu silu Vladara koncentrisanu u lik Boga, priroda se razneži od ljubavi, jer bejaše videla crte tog veličanstveno lepog lika čoveka kako se odslikava od vode i njegovu senku na zemlji. Poprimivši to obličje, koje slično njemu postoji u Prirodi odslikano u vodi, ono mu se dopade i požele da se tu naseli. Od trenutka kada mu se dopalo, to je i izvršio i nastanio se u obličju bez razuma. I tako Priroda, primivši u sebe svoga dragog, celog ga obuhvati, pa se ujediniše, jer žuđahu od ljubavi.“

Corpus Hermeticum, opis čovekovog pada iz božanskog u smrtno stanje postojanja

 

 

Detelina sa četiri lista

 

Avgust je u Beogradu uvek lep. Činija sa voćem na Jeleninom radnom stolu, blago pogužvano lišće koje u ritmu vetra šuška po prozoru redakcije, sunce koje više ne peče već miluje i pravi tople šare po njenim rukama položenim na naslone stolice; zaista ne postoji niko ko bi mogao da joj pokvari raspoloženje po ovako divnom danu. Ovaj žgoljavko koji je sedeo prekoputa nje je to doduše uporno pokušavao, mada nesvesno - namere su mu u stvari bile sasvim suprotne, ali Jelena je bila savršeno srećna i pitala se da li bi njegovo glupetanje (njen izraz za glupavo blebetanje) moglo da se usempluje sa zujkanjem one ose koja uporno pokušava da se izvuče iz zatvora duplog prozorskog okna. Pavlu bi se sigurno dopala ta ideja, on je tako sladak, njemu se dopadaju sve njene ideje.

Čovek sa kojim je razgovarala pripadao je agresivnim vegetarijancima, maloj podgrupi velikog klana militantnih humanista mizantropa. To su ljudi koji se pasionirano bore navodno za neku ideju koja je u suštini plemenita i pozitivna, ali su njihove strasti i dela usmereni protiv onih koje smatraju protivnicima te ideje, a ne ka njenoj realizaciji. Oni su destruktivni, nikad konstruktivni, glave pune dokaza o gluposti i zlobi protivničkog tabora, srca natopljenog mržnjom i jedom. Čovečuljak je pokušavao da je ubedi kako treba da ubaci u „Arku“ neku glupavu reklamu Udruženja vegetarijanaca na kojoj piše: „Ne jedem ništa što ima lice“, sa jednim trećerazrednim crtežom ispod. Naravno, besplatno, iz plemenitih pobuda. Pa, ona zaista nije imala ništa protiv plemenitih pobuda, na kraju krajeva, jedna dobra reklama više može da znači i jednu birgu manje oko nalaženja kvalitetnih tekstova, novac ne mora uvek da bude na prvom mestu. Samo, njoj je taj slogan zvučao suviše agresivno da bi moglo biti reči o nekim plemenitim pobudama, a crtež je bio daleko od dobrog. Tip je verovatno od nekog čuo kako je  i ona vegetarijanac i sada je mleo kao navijen, ubeđen da su istomišljenici.

Upravo je završio sa serijom strašnih priča o štetnosti mesa po naše zdravlje i počeo da se poziva na apokrifna jevanđelja.

- O vegetarijanskoj ishrani je pisalo i u Bibliji dok nije iskasapljena - rekao je.

„Pa da, ljudi koji nikada ne čitaju Bibliju obožavaju tu priču o tome kako je ona skraćena i unakažena. Oni koji je čitaju ne bave se mnogo tim problemom, jer znaju da jedan ljudski život nije dovoljan da se shvati ni ono što je u njoj ostalo“, reče Jelena u sebi.

Ona se nije odricala mesa zato što je mislila da je neprirodno ubijati životinje. Ona čak nije mislila ni da je to tako strašno zlo. Ceo ovaj naš životni poredak je jedna velika klanica. U poređenju sa nekim drugim ubistvima koje čovek svakodnevno čini, ubijanje životinja je marginalna stvar. Najgora ubistva čak niko ni ne kažnjava. Na primer, kada roditelji ubijaju dušu svojoj deci jer viču na njih ili se svađaju, kada nam škola ubija ličnost terajući nas po zakonu jačeg da sledimo modele koje čak ni ne poštujemo, kada sami sebi ubijamo inteligenciju prihvatajući opšte istine koje su najčešće najgore laži, kada ubijamo ljubav sumnjama i spekulacijama... Sve su to, po Jeleni, mnogo ozbiljnija ubistva. Naravno da sama nikada ne bi mogla da ubije neku životinju, pa ona je ipak gradsko dete istančanih nerava, otuđeno od bazičnih energija razmnožavanja i raspadanja. Ali ona isto tako ne bi mogla sama ni da sazida kuću, kao ni gospodin Agresivni Vegetarijanac, pa ipak zbog toga ni on ni ona nisu spavali na livadi.

Kada neko umre, pogotovu ako je to posledica nasilja, u njegovoj krvi sa zadržavaju svi hormoni straha, nemoći i želje za osvetom. Ali ne samo to. Sve strasti, želje, težnje i privlačenja koje je to biće živelo, ostaju u njegovoj krvi. Uneti u sebe krv drugog bića, znači sa tim se bićem spojiti. Zato Jevreji na takav način kolju životinje, da im iscede krv i jedu samo hranu koja je košer, eterski čista. Zato hrišćani pri pričešću piju vino koje simboliše Hristovu krv, jer žele da se spoje s Njim. Zato je Jelena davno osetila da, ako želi da njeno telo postane hram za Boga koji spava u njoj, koji spava u čoveku, ne sme više da ga prlja sjedinjujući se s drugim bićima. To nije bilo nikakvo odricanje, već uvid.

„U stvari, baš dobro što je pomenuo Bibliju, dao mi je šlagvort da ga otkačim.“

- Da, stvarno mi je drago što pominjete Bibliju, dali ste mi jednu ideju.

Jelena se igrala svojom hemijskom olovkom, pogleda uperenog u nju, sa umnim izrazom lica. Nerviralo ju je što ne može da gleda ljude u oči kada ih laže, ali bar nije morala da se plaši da će biti raskrinkana, gospodin A. Vegetarijanac ionako nije video dalje od svog nosa.

- Evo, sve vreme razmišljam kako da ostvarimo tu saradnju, uvek je zadovoljstvo sarađivati sa istomišljenicima, a da pri tom sačuvamo energetsku ravnotežu. Znate, moj korak ka Vama mora biti jednak Vašem koraku ka meni da bi naše delanje bilo harmonično i rezultiralo uspehom; ali, ne moram Vama da objašnjavam suptilne zakonistosti koje vladaju svetom, Vi to i sami znate.

Pogledala ga je ispod oka. G. A. Vegetarijanac je klimao glavom trudeći se da izgleda pametno.

„Nemaš ti pojma o čemu ti pričam, ali se trudiš da ostaviš što bolji utisak. A ja trućam samo tako“, reče mu Jelena u sebi pa, zadovoljna što je smislila kako da ga se ratosilja bez odbijanja i nategnutih razgovora, nastavi:

- Znate, već duže vreme se nosim mišlju da napravim jedan feljton o vegetarijanskoj ishrani kao imperativu biblijskog hrišćanstva. Pa sad, pošto vidim da ste Vi verzirani u tu tematiku, šta mislite o tome da Vi to meni napišete, a ja ću uz svaki Vaš članak objaviti i reklamu koju ste mi doneli? To bi bilo baš lepo. Evo - Jelena je već ustajala da ga isprati - ne morate da se žurite, pišite polako, kad imate vremena, pa mi se javite kad završite. Baš se radujem što ćemo sarađivati - reče, zatvarajući vrata za njim.

„Gotovo“, zaključi pljesnuvši dlanom o dlan. Dovedi ljude u situaciju da ideale koje proklamuju treba da ti dokažu svojim radom i devedeset pet posto njih više nikad u životu nećeš videti. Bila je sigurna da g. A. Vegetarijanac ne spada u onih retkih pet posto.

Sada je konačno mogla na miru da razmišlja o jučerašnjoj promociji. Htela je da napiše prikaz jedne zanimljive knjige ruskog akademika Nikolaja Reriha, koja se upravo pojavila. Intrigirao ju je naslov knjige - Šambala. U brojnim tradicijama Istoka i Zapada pominje se Bratstvo Šambale, kao zajednica onih koji su uspeli da se oslobode točka rađanja i umiranja, ali koji, na osnovu svoje neizmerne ljubavi, ostaju u graničnom području i čuvaju otvoren prolaz ka božanskom svetu, ne dozvoljavajući da ga tmasta masa ovog poretka zapuši i oduzme čoveku mogućnost večnog spasenja. Jelena je smatrala da bi bilo zanimljivo objaviti nešto na tu temu, pa je otišla sinoć na promociju knjige i kupila jedan primerak. Ali, kada je pred spavanje onako nasumino otvorila, pročitala je jedan pasus koji joj je sada stalno vitlao po glavi, skrećući njene misli od Šambale na nešto sasvim drugo.

Odlučila je da krene pešice prema kući i prošeta se kroz Zvezdarsku šumu, jer tokovi misli najlakše struje kada je telo zauzeto hodanjem.

Jelena je volela taj osećaj, kada joj suva zemlja grebucka tabane. Izula se i sada se bosa spuštala utabanom stazicom kroz šumu. Bila je srećna. Potpuno, beskompromisno srećna, tako ispunjena do najmanje pore osećajem sreće, da nije bilo mesta ni za jednu jedinu misao. U stvari, ta apsolutna, sveprožimajuća sreća je u poslednje vreme postojala u njoj stalno, samo ne uvek podjednako intenzivno.

Onog dana, kada je Jovan otišao, plakala je neizmerno dugo, sve dok nije isplakala svaku prigušenu suzu koju je ikada u svom životu zadržala, i svaku želju koju je ikada poželela, i svaku nadu koja se ikada u njoj rodila. Plakala je, dok nije isplakala sebe celu i ostala potpuno prazna, kao prazna posuda. A onada je zaspala mirno i duboko, bez želje da se probudi, bez nade da se neće probuditi.

Probudila se. Probudio je telefon. To je bio Jovan, javljao joj je da je zauzet i da neće moći da se vide; ali sutra sigurno. Jelena je znala da se neće videti sutra. Ni prekosutra, ni naksutra... Znala je da je njihov odnos došao do granice kada je morao da se pretvori u nešto drugo, a ona to nije dozvolila. Tražila je to, ali onda, kada su joj Gospodari Karme uslišili molbu, odbila je njihov dar. Gospodari Karme okreću leđa onima koji ih ne poštuju i Sudbina zatvara njihove puteve. A on je ipak zvao. Možda nije znao šta radi, ali borio se protiv opsade Sudbine. Jelena je osetila kako je obuzima osećaj sreće kakvu nikada ranije nije doživela. Negde, u nekim divnim prostorima, koji nadilaze zahvate karme i ne podležu zakonima promene, on je bio sa njom! Jelena o tim prostranstvima nije znala ništa i nije umela da nađe put do njih, ali bila je sigurna da ona postoje, i sada je shvatila da su njih dvoje tamo sjedinjeni, jer su to oduvek bili i jer će to zauvek biti, jer tu nema prošlosti, nema budušnosti i sve je onakvo kakvo jeste.

Jovan je zaista zvao svaki dan i svaki put je postojao neki drugi, neuobičajen i objektivan razlog zbog koga nikako ne bi mogli da se vide; a onda je otputovao na planinu, sa ženom i decom, daleko od posla, daleko od nje, da od sebe i svoje porodice napravi celinu. Njoj skoro da je bilo svejedno hoće li se videti ili ne. Ona je već bila potpuno ispunjena njime, njegovim glasom, njegovim pogledom i nije joj bilo potrebno i njegovo fizičko prisustvo, koje bi samo iskomplikovalo celu stvar. Osećala ga je stalno tu, uz sebe. Bez želja, bez čežnji koje unose nemir, jer one nastaju u praznim prostorima srca, a u njenom ih nije bilo. Kada joj je javio da odlazi na put, obradovala se, jer je znala da će mu to doneti mir. Ovde, u Beogradu, ona je bila suviše blizu i njena vibracija ga je stalno uznemiravala. Ali tamo, na planini, kada fizička razdvojenost bude neminovnost, neće više biti razloga da misli na nju; muška misao nastaje iz želje za posedovanjem i privlači je ono što on nema. A nju je imao, ona je već bila njegova potpuno, samo njegova. Možda to njegova svest nije smela da vidi, ali podsvest nije tako plašljiva i ne da se tako lako prevariti.

I tako je Jovan sada bio daleko i visoko. Više je nije zvao, što je značilo da je našao mir, a ona je bila srećna. Osećala se celo, jer on joj je bio bliži nego ruke ili noge, i ničeg nije bilo što bi moglo da naruši tu harmoniju. Pavle joj je govorio kako se smeši u snu. Njemu se to sviđalo. Njeno telo mu je spontano odgovaralo, onako kako to čini već četrnaest godina, dok je ona ostajala nedirnuta, mirna i uljuljkana u narazderive paučinaste haljine svoje ljubavi i sve je bilo savršeno u redu. Stalnoprisutna sreća je davala neki mir njenim mislima i mekotu njenim rečima, koje pre nije imala. Počela je da piše kao da to čini za njega, ne razmišljajući o zahtevima tržišta i trenutnim modama, a čitaocima se to dopalo, jer dah ljubavi otvara sva srca. Maja je bila zadovoljna. „Arka“ se prodavala u sve većem tiražu.

Pasus koji je prethodne noći pročitala bio je veoma neobičan. Jelena nije pridavala mnogo značaja raznim teorijama o karmi i tumačenjima karmičkih zakona, te stvari su za ljudski um nesagledive. Ne mogu se donositi ispravni zaključci o nečemu što ne možeš sagledati, takvi pokušaji obavezno vode na stranputicu. Međutim, Rerih je prenosio drevne poruke iz Upanišada i nekih drugih svetih spisa bez svojih komentara i ličnih spekulacija, jezikom Zapada koji joj je bio blizak. Poglavlje koje joj je privuklo pažnju zvalo se „Srećemo se kroz vekove“.

„Svaka duša se razvija pod uticajem svoje posebne sopstvene večnosti“, pisalo je, „ali ona putem ka ostvarenju svoje božanstvenosti ne ide sama, već zajedno s drugim dušama koje se uči da voli, istinska veza ljubavi među njima čuva se zauvek, i ma kakve bile njihove zemaljske opne, istinska ljubav će se probiti kroz njih, kao iskra, od jedne ka drugoj duši.

„Sasvim je svejedno da li im je po Planu Vladara Karme određeno da žive odvojeno ili da se ponovo sjedine - spone ljubavi među njima ostaju jake i neraskidive i nesumnjivo je da će se oni ponovo sresti u sledećim životima - bilo kao bračni par, bilo kao otac i sin, bilo kao prijatelji. U svakom slučaju, oni će se ubuduće sretati kao ljudi koji vole jedan drugog, sposobni da ispoljavaju svu svestranost ljubavi koja se iskazuje predanošću i samopožrtvovanjem za voljenog, nezavisno od pratilaca koje će im dosuditi Vladari Sudbine.“

Jelena je prepoznala istinitost tih reči. Da je Rerih živ, poslala bi mu pismo koje bi počela rečima: „Kad biste samo znali kako je tačno to što ste napisali! Evo, na primer ja, i jedan koji voli da zarađuje pare, pa pokušava da živi bez srca...“ Rerih je umro početkom Drugog svetskog rata.

Sada, šetajući se po šumi, najednom je osetila takvu snažnu eksploziju zahvalnosti prema Jovanu, što je umeo da je pronađe, što je otvorio zaključane pregratke njenog srca, što je postojao. Morala je da učini nešto lepo za njega, nešto što će ga pomilovati po licu kao osmeh. Pogledala je u tle i setila se - pokloniće mu detelinu sa četiri lista. Sreća je najbolji poklon. Među drvećem Zvezdarske šume je rasla detelina - naći će jednu sa četiri lista, ispresovaće je u debelom leksikonu američkoj jezika i poslaće mu je za otvaranje njegovog salona.

I tako je počela da traži. Nekada se po parkovima gajila detelina, u toj gajenoj detelini bilo je puno onih sa četiri lista. Ali u Zvezdarskoj šumi je sve raslo samoniklo i divlje. Jelena je osećala kako joj šumom ublaženo sunce greje leđa dok prebira po travkama. Bila je tako smireno srećna, konačno je pronašla nešto što je mogla da učini za njega, dostojno njenih osećanja, nešto što će ga obradovati. Ali, sati su prolazili. Polako je počela da je hvata panika - video se kraj šume, a deteline sa četiri lista nigde nije bilo. Osetila je kako je obuzima očaj. Ponovo nemušta, ponovo bez načina da mu pokaže šta oseća! Najednom, celo njeno biće počelo je da vrišti za njim, onako kako nemi ljudi strašno kriče kada nešto jako važno imaju da saopšte svetu, a dobijaju samo zbunjene poglede zauzvrat.

Zatim joj je zazvonio telefon. Znala je da je on, njen vrisak je stigao do njega. Njegov glas! Slušala je njegov glas. Uopšte nije bila u stanju da vodi razgovor s njim preko telefona. Za to je potrebno nešto misliti, pa onda to reći, a ona nije mogla da misli dok sluša njegov glas. Osećala ga je kako prolazi kroz nju, kako je obavija, i više nije bila svoja, već njegova, ali njega nije bilo tu, da stvori harmoniju.

Tek kasnije, kada je sve bilo gotovo i kada joj se krv polako umirila i ponovo primila svoj tok, postala je svesna svega što su rekli. Njen strah je otvarao usta umesto nje, pričala je nešto potpuno bez veze. Posle, posle je ostao bol. Svaka glupa reč koju je rekla, a nije htela, i svaka neizrečena reč koju je sačuvala u sebi, a nije htela, zabile su se u njeno srce i napravile procep, ogroman i razvaljen, u kome je sada postojala samo želja da pogleda u njegove oči i da ponovo nastane mir.

Milica Cincar-Popović

Komentari

Komentari