Mala knjiga o početku - 8

Prvi korak

- Kako je bilo na poslu - upita je Pavle kad je ušla u kuću.

On je, kao i obično, sedeo za svojim kompjuterom, sa slušalicom u jednom uhu.

„U stvari, ti uvek sediš za tvojim kompjuterom, sa slušalicom u jednom uhu“, pomisli Jelena. „I svaki put kad se vratim kući pitaš me: „Kako je bilo...’ Kao i onog dana, kad sam upoznala Jovana. A ja ti uvek odgovorim nešto. Ponekad nešto i pomislim.“

Jelena sede na klupu pored velike kaljeve peći. Samo u Beogradu može da bude takvo vreme - košava koja te tako izudara mrazom sa svih strana, da posle samo nekoliko metara od kola do ulaznih vrata osetiš iskrenu radost što imaš kuću i što ti radi grejanje.

Bio je sasvim dobar trenutak za njen prvi korak na novom putu. „Moram da pratim svoje unutarnje procese“, rekla je Maji, a to je značilo da pre svega mora da prestane sa lažima, čak i onim svakodnevnim. Posmatrala je Pavlove ruke kako se vešto pomeraju po klavijaturi, svaka za sebe. Znala je da ako sada, sa njim, uspe da ostane ono što jeste, ako ne podlegne iskušenju da pobegneu svoje tajne prostore i pruži mu sliku idealne sebe prema kojoj je on tako slab, onda će sve biti dobro.

„Osećam se kao pred ispit“, proletelo joj je kroz glavu. Jelena se osmehnu: „To je dobar znak“, pomisli. Ona je uvek volela ispite, a Sreća je volela nju.

- Kad te vidim tako kako se smešiš, ne znam šta bih dao da ti se uvučem u misli - reče Pavle, koji je prestao da svira okrenuvši se ka njoj, da vidi zašto mu nije odgovorila.

- Razmišljala sam nešto o tome kako je život ispunjen ispitima - reče ona. - I setila sam se jednog dana kad si me isto ovako dočekao i pitao nešto kao sad kad sam ušla u kuću - nastavi, naslonivši dlanove na zidove kamina. - Samo što su mi ruke tada bile vrele od sunca, a sad pokušavam  da stresem mraz sa prstiju. Nisam znala da sam se smešila.

- Ti se skoro uvek smešiš kada razmišljaš o nečemu.

Jelena ga pogleda. Pavle je sedeo prekrštenih nogu, zavaljen u svoju rotirajuću naslonjaču. „Nije ni čudo što se sviđa našim drugaricama“, pomisli. „Stvarno je lep, uvek tako smiren i siguranu sebe. Ili u mene?“

- Možda zato što imam sreće.

- Znači, ipak nisi sasvim nezadovoljna? Ja sam mislio da si u poslednje vreme užasno nesrećna.

Jelena se iznenadila. Glupo, ali ni u jednom jedinom trenutku joj nije palo na pamet da Pavle primećuje bilo kakvu promenu. Dobro, neke stvari je morao da primeti, ona je bežala u svoju radnu sobu i danju i noću, pogotovu noću. Ali on nikada nije reagovao i uvek je sve prihvatao s podjednakim mirom. Sada oseti kako taj njegov mir počinje da je ljuti. Osim toga, videla je kako on zna da se ona sprema da munešto kaže. U stvari, umeo je da čita iz njenih očiju, a nije mu padalo ni na kraj pameti da joj olakša!

- Primetio si da sam nesrećna, i ništa nisi pokušao, ni da me utešiš, ni da me pitaš šta mi je? Kada se osmehujem, onda hoćeš da znaš zašto, a ako sam nesretna ili žalosna, onda ništa. Toliko me voliš, da dobru energiju uvek podelimo, ali probleme mogu da rešavam i sama, je li?

Ovo baš i nije bio ton koji je želela. Što je duže govorila, postajala je sve svadljivija. Ali smisao njenih reči je bio u redu, to je i htela da mu kaže, manje-više. „Samo ne na ovaj način“, pomisli.

- Kaži nešto - dodade, pošto je Pavle uporno ćutao. – Pobogu, Pavle, pa ne mogu da razgovaram sama sa sobom. Valjda jednom u četrnaest godina možeš da porazgovaraš sa svojom ženom i o nečem važnom!

Pavle je sedeo nepomično i posmatrao je, kao da traži nešto u njenim očima. A onda se osmehnu:

- Bojao sam se da ovaj trenutak nikad neće doći, znaš - reče. - I istovremeno sam želeo da ne dođe, jer se plašim šta će mi doneti. Mesecima te gledam kako se menjaš i kako se rađa jedna sasvim nova Jelena, a ja tu ništa ne mogu da uradim osim da budem uz tebe ako ti budem potreban. Ali nisam ti bio potreban, postajala si sve dalja. Da sam bilo šta učinio... Hiljadu puta sam, dok bih bio sam, poželeo da to prekinem i pokušam da vratim sve onako kako je bilo. Smišljao sam planove i razgovarao s tobom u sebi. Ali, ti bi onda došla kući i ja bih ugledao taj novi sjaj u tvojim očima, od koga si postala tako lepa. Od prvog dana kada smo se upoznali, znao sam da postoji jedna skrivena Jelena, ona prava, koja će jednog dana početi da se budi. Sada gledam kako se to dešava i osećam da to nema nikakve veze sa mnom.Ti si počela da ispunjavaš svoju sudbinu, a ja mogu samo da čekam i nadam se, ako uvek budem tu, da ta nova Jelena neće shvatiti kako joj nisam potreban i odleteti zauvek.

Jelena najednom oseti kako je obuzima mir. Mudri, divni Pavle! Osetio je da je gubi i borio se za nju jedinim oružjem koje je moglo da pobedi - svojom spremnošću da je prihvati takvu kakva je. Ona ustade i kleknu pored Pavla, zagnjurivši svoje šake među njegove.

- Ja nikad ne bih pobegla od tebe - reče mu. - Ja nikada neću pobeći - ponovi, gledajući ga u oči - jer se pobede ne zadobijaju bežanjem.

Sada je mogla da mu kaže, osetila je da je došao trenutak za njen prvi korak.

- Znaš - nastavila je - shvatila sam nešto. Tvoj i moj put ne vode do istog cilja. Ti i ja smo tako različiti; negde, na kraju naših sudbina, mi ne stojimo zajedno. Ali sada, u ovom trenutku, ti putevi se poklapaju. Ja ne znam dokle će to biti tako, možda kratko, a možda i ne. Ali znam da, kada dođe taj dan da se razdvoje, sve dok se jednom konačno svi ne sretnemo na mestu koje zove svaku dušu da mu se vrati, to nikome neće doneti bol. I znam da imam sreće što mi je sudbina dodelila tebe da zajedno putujemo i spoznajemo, bar donekle. Samo, moramo da počnemo da učimo naše lekcije.

Ja sam tako umorna, Pavle, umorna sam od toga da traćim život na stvaranje slike o nekoj nepostojećoj, idealnoj Jeleni. Umorna sam od svih kompromisa, od svakodnevnih laži, od mojih zanimljivih članaka koji me uopšte ne zanimaju, umorna sam od neidenja svojim putem. I zato sam odlučila da krenem njime.

Pavle se nasmeši:

- A, koliko ja tebe poznajem, znaš i kako ćeš to učiniti.

Jelena mu uzvrati osmeh:

- Znam - reče. - Rekla sam danas Maji da neću dolaziti na posao neko vreme. Ne mogu sad da se bavim zarađivanjem. Uostalom, prodaću kuću na Zlatiboru, odlučila sam. Život me je tako bogato darivao, a ja te poklone nisam ni raspakovala, okitila sam se njima kao božićno drvce. Vreme je da počnem da ih koristim. Ima jedna knjiga, koja čeka da je napišem. I nemam vremena za gubljenje, jer već vidim kako se iza nje tiskaju još neke silne slike i priče koje su pobacale okove kojima sam ih odavno zarobila i čekaju da ih pustim u svet. Ja nikad ništa drugo i nisam umela da radim, osim da pišem, a pogubila sam se. Piskaram neke gluposti.

Pavle je gledao, stežući njene ruke u svojima. Jelena, njegova žena koja je tako volela da se raduje i da živi, njegova pametna žena koja je toliko toga imala da kaže svetu, četrnaest godina živela je samo za njega. Zarobio ju je u magični zamak njenih hirova, ispunjavao je svaku njenu površnu želju, kako bi je udaljio od nje same. Zar je zaista mislio da će to moći tako beskonačno da traje? Ali ona je pronašla izlaz. I uradila je pravu stvar. Kao i uvek.

Pavle se sagnu i poljubi je u kosu.

- Idi sad u svoju sobu i radi - reče joj, a ja ću nam spremiti večeru.

Jelena klimnu glavom ustajući, ali onda zastade i reče:

- Nemoj. Više bi mi prijalo da nam naručiš picu. Ako te ne mrzi da izlaziš, mogao bi da nam kupiš i sladoled.

- Po ovoj zimi?

Jelena slegnu ramenima.

- Znaš da volim sladoled - odgovori. - Sad idem da te poslušam - dodade, izlazeći iz studija. - Počela sam jednu priču pre šest meseci, upravo sam videla kako se završava.

Epilog

Planete su kružile po svojim uvek istim putanjama, ponovo i ponovo, vrteći se beskrajno u smeni obdanice i noći, a zvezda i kometa su se uporno gledale, nesposobne da odvrate pogled jedna od druge.

„Doduše, moj sistem je stabilan i uređen“, počela je da se koleba zvezda. „Nema ni najmanjeg asteroida ili kamena da nije pod mojom kontrolom. Sve je u savršenoj ravnoteži. Možda, da ipak probam, pa ne može jedna jedina kometa da naruši moj red!“

Uskoro je i kometa razmišljala slično:

„Ja sam najbrža i najveštija kometa u svemiru“, zaključila je. „Nikada nisam izgubila ni pramen svoga repa, a prolazila sam kroz mnoge sisteme i susrela mnoge zvezde! Ja umem da sačuvam neophodno odstojanje i znam kad treba pobeći. Baš bih mogla i još malo da se približim, ne bi trebalo toliko da se plašim.“

I, u jednom trenutku, kometa bojažljivo usmeri svoju putanju ka zvezdi, a ova pruži svoje sile prema njoj i poče da je vuče k sebi. Kako su se približavale, titraji nekadašnje harmonije počeše da bivaju sve jači. Zvezda i kometa osetiše kako ih obuzima divno osećanje, sasvim novo, ali poznato kao sećanje i neizrecivo kao večnost, i one pohrliše jedna ka drugoj, sve brže. Zvezda zasija jače i sjajnije nego ikada ranije, a kometa oseti kako je ta svetlost prožima i zatim nastavlja da se isijava iz nje, kao da je njena sopstvena. Ali, baš kada su bile tako blizu, predosećajući da će se, još samo malo, i dogoditi nešto čudesno, ceo zvezdinsistem poče da treperi i jedna planeta izlete sa svoje putanje. Zvezda brzo povuče sve svoje sile, preusmerivši ih ka svom sistemu, nastojeći da ponovo napravi red. Kometa oseti kako je opet sama i slobodna. Najednom, shvati da je njeno telo počelo da se topi i da joj je rep skoro sasvim izgoreo. Panično izlete iz sistema, natrag u svemir.

Zvezda je užurbano poslovala, dovodila ponovo sve na svoje mesto, ponosna na svoju moć. Ali taj ponos joj ovaj put nije ulivao zadovoljstvo. U jednom njenom delu stalno je bila slika komete i sećanje na to čudno, ali divno osećanje, dok su se približavale. Nije dozvoljavala sebi da se upita je li pogrešila kad je prestala da je vuče k sebi, pa naravno da nije, ali stalno joj se činilo da to nije nemoguće, mora da je postojalo neko rešenje. Uostalom, možda nered koji je nastupio nije imao veze sa kometom, to se dešava s vremena na vreme, sada se to možda slučajno poklopilo. Volela bi, ako bi kometa ponovo došla.

Kometa je plutala svemirom, čekajući da joj telo sasvim očvrsne i da joj se rep oporavi. Ponekad je ushićeno posmatrala u sebi sliku velike zezde i sećanje na svoj doživljaj, dok bi drugi put, opet, unutar sebe videla samo crnu, beskrajnu i hladnu prazninu, kao svemir, osetivši se izgubljeno i uplašeno. Ni jedno ni drugo za nju nije bilo dobro, jer su joj te slike oduzimale energiju, a njen rep bi ponovo počeo da se rasipa. Oporavljala se vrlo sporo.

„Moram da prestanem ovako da plutam bez veze i da povratim svoju suštinu, ili ću se na kraju cela raspasti“, zaključi jednog dana. Nedaleko od sebe ugleda grupu svemirskog kamenja kako se haotično vrti. Kometa se ustremi ka njoj i brzo prolete, udarivši baš na pravo mesto. Kamenje se rasu, rotirajući u svim pravcima, a zatim poče ponovo da se grupiše, sve dok se nije razvrstalo u tri grupe koje su lagano kružile jedna oko druge, vrteći se harmonnično.

„Da, ovako je mnogo bolje“, pomisli kometa. Ali,  nije se osećala nimalo bolje zbog toga, a slika zvezde nije iščezla ni za tren, čak ni dok je procenjivala gde treba da udari, niti dok je brzo i vešto pikirala ka svom cilju.

Jedno pitanje je neprestano mučilo. Dok se približavala zvezdi, shvatila je da se ispunjava njena sudbina. To nikad ranije nije doživela, ali bila je sigurna da ne greši. Međutim, to nije bilo moguće! Sve je krenulo da se raspada, kada bi probale ponovo, desilo bi se isto. Kako može sudbina da ti ne dozvoli da ispuniš svoju sudbinu?

U svakom slučaju, ni ono što je do tada radila očigledno joj više nije bilo potrebno. U stvari, ništa joj nije bilo potrebno. Prijalo joj je jedino da bude zadubljena u svoje misli i da je ništa ne uznemirava, a i oporavljala se suviše sporo, pa tako odluči da se uputi ka najudaljenijim i najpustijim delovima svemira.

Lutajući tako, kometa je stigla baš daleko. Već je dugo prolazila kroz neka prazna, beživotna prostranstva, kada najednom primeti kako oko nje proleću raznorazna nebeska tela neviđenom brzinom, toliko brzo da bi jedva stigla i da ih primeti, pre nego što nestanu negde u neviđenoj daljini.Tako nešto nikad pre nije videla, pa se uputi u pravcu iz koga su ta tela dolazila, da sazna šta bi to moglo biti. Uskoro se pred njom ukaza jedan džinovski, svetleći, uskovitlani otvor, neizmerno dubok i pun svačega, iz koga su povremeno, kao izbačena nekom ogromnom silom, izletala nebeska tela. Kometa shvati da je stigla do Velikog Vrtloga, mesta na kome nastaje svemir. Za njega su znali svi žitelji svemira, ali su samo retke, najupornije kosmičke lutalice uspele da ga vide, jer je okružen dugim, dalekim ništavilom. Legenda je govorila kako je sve što postoji rođeno iz Velikog Vrtloga i da u svemiru postoje sile koje ostatke svega što umre (jer, mada nebeska tela imaju neizmerno dugačak život i ona na kraju umiru), vode natrag u Veliki Vrtlog, gde će se ponovo pretopiti, izmeštati sa drugima i ispuniti životom.

Zaista, kometa je videla kako se parčići mrtvog kamenja, prašine i ugašenih zvezda polako slivaju u otvor iz koga istovremeno izleću živa, nova tela. Dugo je samo nepomično posmatrala taj prizor. Sve se odigravalo u savršenom skladu. „Postoji neki zakon, koji vlada svime i kome se sve pokorava“, pomisli. To nemanje želja i odbijanja, nepostojanje prihvatanja i odbacivanja, samo jednostavno, skladno delovanje, to je bila apsolutna lepota. Kometa je gledala zadivljeno. Najednom se oseti neizmerno srećnom što je i sama deo beskonačnog savršenstva.

Želela je da priđe i pogleda u središte vrtloga, ali što se više približavala, kretala se sve teže, dok na kraju nije udarila u neku nevidljivu granicu. Neka sila je propuštala sve što se vraća ili rađa, ali ona nije mogla dalje. Sa mesta na kome je stajala videla je samo kako ceo otvor ispunjava harmonična, jasna svetlost, sasvim drukčija od svetla koje je nastajalo u vatrenim eksplozijama zvezda.

Kometa je plutala pored nevidljive granice. Brzina kojom su novorođena tela izletala bila je velika, ali kometa je pažljivo posmatrala i primetila da ona nije uvek ista i da putanje tih tela nisu sasvim prave. Shvatila je da nebeska tela ne izleću nasumice, već da za svako postoji već tačno određeno mesto, negde u nekom delu svemira. Sve je blistalo od svetlosti i zbivalo se savršeno logično i lako.

„Delovi svemira se slivaju u svetlost i izleću iz nje po nekoj komandi, kao da ih neko uzima i daje“, pomisli. „Kao da ova svetlost slavi veličanstvenost Tvorca Svega kroz uzimanje i davanje.“

Samo što joj sinu ova misao, kometa oseti kako u njoj počinje da se budi neko staro, izgubljeno sećanje. Najpre joj se javila slika zvezde, onaj osećaj sjedinjenosti, i kometu preseče takva čežnja, da poče da preklinje Tvorca da je razbije, da je slije sa ostalim mrtvim telima u Vrtlog i pretoči u nešto novo, da nestane jednom za svagda. Ali slika zvezde poče da raste i pretvori se u veliku, sjajnu i savaršenu kuglu. Kometa je videla kako se i ona i zvezda u njoj nalaze, samo izgledaju drukčije nego sad. Kugla je sijala istom ovom svetlošću koja izbija iz Velikog Vrtloga.

- Mi smo savršenstvo Tvorca - govorile su čestice kugle. - A svemir je tako raznorodan, ali nesavršen!

- Da - odgovarale su druge - zaista bi trebalo da učinimo nešto po tom pitanju.

- Odista - dodavale su treće - ovakav svemir ne dolikuje ni nama, ni Tvorcu.

Čestice kugle poželele su da stvaraju i menjaju.

- Hajde da stvorimo jedan savršeniji svemir - rekoše čestice sadašnje zvezde, a ostale se oduševljeno složiše s njima. - Možemo da uzimamo sve što je u ovom svemiru dobro i tako stvorimo jedan novi svet, kojim će vladati naša veličanstvena harmonija!

- Ali ne - odgovoriše čestice komete - hajde da darujemo našu harmoniju i svetlost svuda gde prođemo, dok ceo svemir ne preoblikujemo u savršenstvo kao što je naše!

Ali, čim su rekle „ne“, harmonija je nestala, i kugla se raspala na dva dela.

Kometa se sada sećala svega. „Bile smo stvorene savršene“, razmišljala je, „da bismo svojom harmonijom slavile veličanstvenost Tvorca i radovale se beskrajnom šarenilu sveta. Umesto toga, ponele smo se toliko, da smo poželele da preuzmemo ulogu stvoritelja! Sujeta nam je pomračila suštinu i hop - harmonija se rasula u trenu, kao zrnca kosmičke prašine kad proletim kroz njih.“

Pogledala je prema središtu Velikog Vrtloga. „Zvezda je odlučila da uzima, a ja da dajem“, reče u sebi. „Ali mi radimo sve, samo ne to“, pomisli, gledajući kako se delovi svemira u savršenom skladu ulivaju i izleću iz svetla. Sada joj je bilo jasno kako sudbina može da ne dozvoli nekome da ispuni svoju sudbinu. Njima je bilo suđeno da ponovo budu zajedno; ali, pre toga su morale da nauče lekciju zbog koje su postale ovo što su sada. Kometa nije baš tačno znala odakle bi trebalo da počne, ali imala je vremena na pretek. Uostalom, pre nego što stigne do živog dela svemira i pristupi svom zadatku, predstojalo joj je dugo putovanje kroz pusta prostranstva, kao stvorena za razmišljanje i kontemplaciju. A posle, ceo divni, raznoliki svemir, sa svojim bezbrojnim pričama i nebrojenim porukama!

„Ako mi je sudbina dala da sve ovo spoznam, sad me sigurno neće napustiti“, zaključi kometa radosno, pa praćaknu svojim repićem koji se u međuvremenu bio sasvim oporavio i krete na put.

Jelena se opruži u svojoj stolici i sklopi oči, osmehnuvši se Jovanovom liku na svojim kapcima.

„Jednom“, reče mu. „Jednom, kada ti zaista naučiš da uzimaš i kada ja zaista naučim da dajem. Kada sve postane ono što jeste“.

Nije znala kada će to biti, pred njima je bilo još mnogo učenja. Ali, nekako je osećala da to sada više nije važno. „Uostalom, život je tako lep“, pomisli. „A jedan osmeh je bolji učitelj nego milioni suza.“

Kraj

Milica Cincar-Popović