Ne pomaže voda, majko...ni lekari, ni travari

Nije nepoznanica kako muzika utiče na ljude i da ljudi, prema svom temperamentu i sklonostima biraju muziku koja im se sviđa, a isto tako, muzika predstavlja odraz načina života, temperamenta ljudi tamo gde je nastala, njihovih navika, običaja...

Dostupnost informacija omogućila je da se više ne prenosi sa kolena na koleno, već postoje tonski zapisi koji omogućavaju da taj deo kulture bude sačuvan, a mediji imaju ulogu promotera kulturne baštine, naročito televizija gde je omogućen i vizuelni efekat, kao veoma bitna stavka muzike.

Uopšteno govoreći,  muzika koju gledamo bi se mogla podeliti na istorijsku i neistorijsku gde su ovom prvom opevane ličnosti, događaji, objekti poznati istoriji („Kao Hurem“, „Na Drini ćuprija“), dok u neistorijsku spadaju sve ostale, a koje se prema kriterijumu vrednosti koji promovišu, opet mogu podeliti na:

- porodične u kojima se peva o gaćicama, brushalterima, spavaćicama i ostalim porodičnim vrednostima, pa su kao takve, pogodne za porodična slavlja;

- ljubavne, kojima je centralna tema iskrenost prema partneru, kome se otvoreno kaže da se ljubav ne kupuje, a mercedesi, dijamanti, bunde i ostali pokloni su u funkciji sitnih znakova pažnje;

- rodoljubive, gde se u svakoj reči i pokretu izražava ljubav prema lepotama Srbije. Iz njih zaključujemo da su nam flora i fauna veoma bogate, da su kuće od pet spratova napravljene sa mnogo znoja, onog gastarbajterskog. Tipičan predstavnik ove grupe je pesma „Šarančić“ koju peva Vendi, jedna izuzetno načitana osoba, a nadasve, talentovana i muzikalna, koja kao svoju karakternu osobinu ističe život sa partnerom u veoma koherentnoj vezi;

- običajne, koje imaju više podela, ali su posebno zanimljive svadbarske, jer bez njih se doček mlade ne može zamisliti. Tu spadaju pesme: „Kakvu ženu imam, bolje da je nemam“, „Kraljica trotoara“ i još mnoge druge;

- pesme sa pripevom, pa se pretpostavlja da su nastale po uzoru na dodolske, s tim što se kod njih pripev ne ograničava na jednu vrstu, kao što je slučaj sa pomenutim dodolskim pesmama kojima se prizivala kiša, nego su pripevi različiti, bogatiji. Najpoznatiji su: da, da; ne, ne; oo-oo; e, e; čiki; loki, loki i sve ostalo što čoveku padne napamet.

Ovo bi bila neka najjednostavnija podela, jer je srpska grandovska scena veoma bogata, pa bi bilo teško pobrojati sve pesme i napraviti preciznu podelu. Otežavajuća okolnost je i ta, tzv. fluidnost pomenute scene, koja svakim danom postaje bogatija za još nekoliko umetnika, a samim tim i pesama, kao i umetničkog performansa.

Meni lično, zanimljive su pesme  koje služe čoveku koji ih sluša, za podizanje morala i samopouzdanja, tim pre što se u poslednje vreme mnogo priča i piše o nasilju i ostalim negativnim pojavama.

Kakvu poruku šalje pesma u kojoj se priča o teškom životu i pominju ukradena kola? Spot u kome Ceca drži pištolj, ubija ljubavnicu svog dragog uz reči: „Kurvo“?

Ili: „Kad još jednu popijem na eks, pitaću te da li si za seks“. Veoma ženstveno, nežno i spontano, zar ne? A tek krevet na sceni kao deo predstave! Nema reči... A nemam reči ni za oblačenje, gde umetnici, naročito umetnice izgledaju kao likovi iz neke niskobudžetne sado-mazo predstave, sa više silikona u sebi nego krvi i štiklama dužim od nogu. A sve to, znate i sami, mnogo košta.

Nisam ja od onih, da se razumemo, kojima decu donose rode. Nisam okoreli puritanac koji se zgražava nad svim onim što je, po prirodi stvari, ljudsko, lepo, ali sam protiv banalizovanja onoga što se zove intima i svođenja dostojanstva na nivo jeftinih predstava, pod izgovorom nekih, tamo, sloboda. Kakvih sloboda? Verovatno onih koje se mogu naći u stihovima: „Prevari me, gazi me, samo me ne ostavljaj“. Ja bih ovde dodala, efekta radi, „zgazi me kao bubašvabu, ulivaj mi lažnu nadu“. Ili obrnuto, ne znam kako lepše zvuči...

Najgore u svemu tome je što neke emisije idu u udarnim terminima, što je nemoguće zaobići ih i što se učešće u njima predstavlja kao ostvarene snova. Nemam ništa protiv da se neko bavi pevanjem, jer to je posao kao i svaki drugi, ali imam protiv da to bude imperativ, ako želiš da postaneš neko u životu, a činjenica je da je kod nas tako. Nemamo svi vremena da sednemo sa decom i da gledamo takvu emisiju kako bismo im ukazali na to da Sandra Afrika ili Era Ojdanić nisu neko ko treba da im bude uzor, da Stanija nije uspešna, poslovna žena, da zanimanje starleta nije u zvaničnom registru zanimanja za koje se planiraju kadrovi, da Aca Lukas nije faca, kao ni Šaban sa svojom ljubavnom aferom i još mnogo, mnogo toga... Ali, za to mnogo, već mi je potreban Vivaldi, za sad ću da zapevam jednu patriotsku: „Vetar duva, šljive opadaju, svinje kupe da ne propadaju“, iako bi, s obzirom na celokupno stanje, bolje išla ona: „Ne pomaže voda majko...ni lekari ni travari“