(ne)Kulturo, eve me!

U svakoj rupi moguće je pronaći po jednog kapitalistu, biznismena, čoveka od akcije koji je spreman da zaradi novac i uradiće sve da bi došao do njega. Morali da nas obaviju pohlepnim ručerdama i da nam oduzmu nešto što smo nekada nazivali, umetnost.

Čitavog života težio sam ka jednom cilju, stvaralačkom cilju i uspeo sam da se vežem za pisanu reč. Zadavao sam sebi ciljeve koji su podrazumevali želju da se poistovetim sa cenjenim piscima, da kažem ono što mislim, da otelotvorim život kroz prizmu književnosti. Rekao sam sebi: Uspeću po svaku cenu! Po svaku cenu!

Počeo sam da pišem slučajno, nekako spontano. Vremenom te samo pronađe ono za šta si sklepan. Nekada mi je majka pisala sastave, a ja sam svoju maštu drugim medijumima otelotvoravao, ali jedne stvari se sećam, a to je da nikada sebe nisam video u svetlu čoveka koji piše, bilo šta. Knjiga je bila i ostala moja prva i jedina trajna ljubav. Čitajući tražio sam u rečima razlike, mogućnosti, stilove koje sam vremenom pokušavao da izbacim iz sebe. I slučajno sam zapisao prvu priču. Bez razmišljanja. Sećam se čitao sam nešto, ne bih mogao da se setim šta i odjednom je čitava priča bila ispred mene. Blještavim očima sam ideju pretvorio u stihove, reči, rečenice i nastala je prva priča, istina, amaterska, no ona je kriva za moj kasniji razvoj. Želeo sam, a i dalje želim da se oprobam u svim stilovima i žanrovima. Želim da pišem!

Izdavačka kuća koja se zove Književna omladina Srbije, nekada državna institucija koja je od ministarstva kulture dobijala budžet i finansirala prvence mladih pisaca. Između ostalog, Basara, Albahari, Isidora Bjelica i još mnogi drugi su prvi svoj roman izbacili putem ove izdavačke kuće u ediciji Pegaz. Dva puta za redom pobeđivao sam na konkursu i dobijao sam izdavanje, redirigovanje, lekturu, redakciju, promociju i izdanje Pegaz, učestvovanje na sajmu knjiga i još mnogo mladom piscu zanimljivih uslova, ali postojalo je jedno veliko ALI! Prvo su me ishvalili i onda je trgovina izletela u prvi plan. Urednica mi je pokazala papir sa velikim brojevima hiljadu i po evra za pun tiraž od petsto komada, da iskeširam ja i sav novac od zarade ide meni, ili da nađem sponzora! Ko će meni da sponzoriše knjigu?

U književnosti je isto kao i u muzici, ne gledaju se nove nade, ide se na siguricu. Izdaje se ono što će da se proda i niko ne želi ni zbog koga da rizikuje. U beznađu ludila čovek ne može da ispliva, te meni ostaje samo da skupim taj keš i da prodam sva izdanja za dan, da bi neko obratio pažnju na mene.

Problem je u prizemnom idealizmu. U tome što se današnja fikcija plasira kao dokumentovana istina za koje postoje zamišljeni dokazi. I Borhes je funkcionisao po sličnom principu, samo se pozoveš na nepostojaća dokumenta i mediokritet je već poverovao. Ja verujem u duh vremena i u to da nema potrebe ugledati se na Dostojevskog i Tolstoja, treba ih znati ali podražavati nikako. Duh vremena zapravo podrazumeva mogućnost da predvidiš šta će biti aktuelno. Naravno i stil se podređuje, nažalost, publici koja danas i ne čita baš previše, nije obrazovana. Da li to znači da treba pisati prizemnu književnost koju će moći svaki retard da razume? Ne, jer onda ne dozvoljavaš ljudima da napreduju. Moje mišljenje je da treba filozofsku ideju otelotvoriti u svakodnevnom životu, samim tim imaš zanimljiv siže i poruku koja ide uz tekst.

Ne znam, pre nekog vremena slušao sam pesnike koji su recitovali u klubu i moram priznati da sam se upucao. Nije bilo energije, pisana reč nije otelotvorena. Video sam ja uticaje, pokušaje Bukovskog, možda Majakovskog, neki su se ložili i na italijanske pesnike iz petnaestog veka, ali u današnje vreme potrebno je da budeš direktan i konkretan. U književnost pogotovo! Nikoga ne zanima da li si tu pesmu napisao dok si sedeo na šolji ili dok si patio za ženom, želim da tvoj performans ne bude čitanje u bradu i očajno naricanje. Želim haos, pank, surovost, želim da poverujem u to što pričaš. Želim da veruješ u to što pričaš! Ako ne veruješ nemoj recitovati, praviš samo gužvu.

Individualnost je problem! Upucali su vas, ne postojite. Štancuju vas i prelako manipulišu. Izađi iz svoje kože, pokreni se! Kada kultura nestane, ko si ti? Lice? Broj? Ili čovek?

Stefan Megić