Odlomak iz knjige “Vreme zlih pastrmki”

…Pitanje je važnije od odgovora. Odgovor, posle dobrog pitanja, najčešće nije ni potreban. Zbog čega dete još, unuk takoreć graditeljev, podalje od građene kamene kuće, skriven iza neke drvene šupe, gleda neku ženu koja riba ćilim? Zašto je toliko fasciniran onim što se nazire ispod mokre haljine i nesputano vri u nameri da izađe napolje? Nije valjda samo veličina važna, a jeste bila u tom trenutku?! Ili, što je kao nesvesni dečak bio svestan da su u pitanju ne samo velike dojke, koje hoće napolje, već i jedro zdrave lopte čija je vlasnica očigledno bila svesna derana iz daljeg komšiluka, što se šunja oko njene kuće umesto da ide na livadu i igra lopte sa drugom decom?! Lopte onde, lopte ovde – sve jedno je, fudbal je fudbal. I, najvažnije od svih pitanja, na koje se ne traži odgovor: zbog čega u svojih pola veka života, sa trepavicama punim kosmičkog praha i navikama da svake nedelje sakuplja osmehe sa nadgrobnih spomenika, taj isti deran od unuka graditeljevog, razmišlja o tim bujnim grudima kad god ga zahvati kriza predsmrtnih godina, kada je već kroz život imao posla sa mnogo fudbalskih lopti raznih veličina a na njih nikad ne misli, već samo na one koje se njišu u ritmu četke koja mrsi i razvezuje najlepše čvorove raznobojno podešene? Zašto, zaboga?!

Zar nema drugih briga, zar nema drugih uspomena? Rodio se, orodio se, krstio se, ženio se, rodilo mu se, razne stvari je radio i rađene su mu. Pobegao, kuću mu deda novu sagradio. Skupljao je ugljenu prašinu na listovima kupusa pa onda vabio zečeve u svoju njivu, kasnije ih je lovio na taj način što ih je učio da puše pa bi se oni zapalili kad bi hteli da pripale. Onda je jednoga dana otišao na sahranu jednoj ženi, stotinama kilometara od svoga groblja i tražio da je vidi još jednom golu, ako može celu, što je bilo nemoguće jer je spaljena, pošto je bila član reda švercera benzina koji su gorivo pili i samospaljivali se kad im se približi dan umiranja. Terao je šlepere po autoputevima da ga udaraju mučki, sa strane, da mu ispadne kamen iz bubrega, jer isti obećao dedi za temelj svinjca koji treba da se izgradi i ako svinje nikad nisu nabavili. Platio je jednoj kurvi da mu skuva nešto čorbasto kad je bio na terenu u vreme dok su hvatali mrežom ptice selice i vraćali ih odakle su krenule.

Pitanje koje se neće postaviti, pa se mora tražiti odgovor na njega, jeste ono o miru i spokojstvu koji je obezbeđivala kamena kuća (ako izuzmemo početne neprijatnosti sa smukom aždajom)?! Kamen i dojka, smrt i život, klesani spomenik i prvi plač zaustavljen treptajem sise u bezubim ustima tek rođenog stvora. Zmija i mleko, zmijsko mleko ili mleko koje pije zmija. Kućevni smukovi su znali šta im valja činiti, bili su domaćinski vaspitani sa vekovnom tradicijom koja se prenosila sa repa na rep, oni su bili zmajevski odani pećini i blagu koje su čuvali čak i kada bi bili tretirani mimo svakog standarda i potcenjivački. Međutim, dolutao bi koji smuk pustinjak, lutalica bez doma i vagabund, od onih secikesa i zlikovaca što terorišu drumove i kamenjare, i otimaju od nejači, što siluju na redaljku marvu i maloletnu čeljad, što otimaju pa traže otkup, što pale i ruše. Takav neki bi se došunjao do štale i zakačio na prvo vime na koje bi naišao u mraku. Marva se ne bi bunila, volela je da joj se motaju oko sisa, kravi bi bilo slatko i skolala bi je nekakva erotična jeza, mada bi ujutro govorila da se branila, da se otimala ali da je zlikovac bio duhovno jači i da ju je prisilio hipnotičkim moćima. Kako bilo, taj sam čin bi je trajno oštetio. Ta više ne bi vredela za domaćinstvo ni pišljiva boba a kad ne vredi za domaćinstvo onda nema ko da je hrani. Isisana sisa bi počela da kopni, mleka više ne bi bilo ili bi bilo kiselo i zeleno, najzad bi se osušila i dojka, i stvor koji ju je sa ponosom nosio. Takva bi se klala za pse, ne za čeljad, ili bi se pustila da se sama udavi u reci, što bi one uglavnom i radile. Za nekoliko trenutaka slatke jeze davale su život, bez da se šta pitaju o tome da li im se htelo ili nije, da li je vredelo ili nije?!...

Igor Đurić