Foto: 
Milica Cvetković - Cvećka / Olga Tomović

Okultni savez Srbije - Dušan Jevtić

Ovu knjigu napisao je profesor istorije iz Niša. Nije prva koju je napisao, ali jeste prva koju je objavio. A, meni prva koju sam dobila u zamenu za prikaz.

Smešten u okvire fantastike, ovaj roman obiluje magijskim bićima poput veštica, volšebnika, karakondžula, vampira, drekavaca, babajaga…i božanstvima poput Odina, Dajboga, Morane. Glavna „junakinja” je albino veštica Adalberta, nekadašnja predvodnica paradržavne organizacije Okultni savez Srbije, a sadašnja upravnica biblioteke okultnog univerziteta „Madam Glavacka”. Strah i trepet za studente, za svojih 250 godina prilično je izbrusila veštine upravljanja magijom, ali, kao što možete pretpostaviti, nezadovoljna je svojim statusom, svesna da je, u najvećoj meri, sama za to odgovorna. Međutim, pokrenuti su događaji koji će sve promeniti i pred nama je prava drama koja će uticati na celokupan svetski poredak i iniciratiponovnu preraspodelu sile.

Zvuči poznato? Ceo roman zvuči tako. Vrišti stav pisca o apsurdima sa kojima smo suočeni. Kao istoričar, on ima interesantan uvid u razvoj međuljudskih i međunarodnih odnosa, koji su, na svu moju žalost, prilično nakaradni. Potkovan adekvatnim podacima, on redom ukazuje na sve ono što je loše i tera nas da se zapitamo koliko apsurda možemo da apsorbujemo. Podseća nas na sve one neverovatne stvari koje smo preživeli (ratovi, sankcije, odlazak mladih iz zemlje, „uspostavljanje stabilnosti”, bombardovanje, odlazak mladih iz zemlje, „uspostavljanje stabilnosti”, moralna degradacija, poremećen sistem vrednosti, poremećen sistem upravljanja državom, odlazak mladih iz zemlje (ko ima sreće i ume da se snađe, ostali žive kako znaju i umeju i pokušavaju da izvuku najbolje iz života)). Sada, od svakog od nas zavisi kako će uticati na svet oko sebe. Kakav će svet izgraditi. Svako od nas nosi svoj deo odgovornosti.

Pored mnoštva asocijacija koje se ogledaju u igri reči (Okultameri, SSSB (Sibirski sojuz silnih babajaga), Sveevropska okultna asocijacija, Anadolskislivači strave, Beogradski mađijarluk, zločini protiv okultnosti…), stav se izražava i kroz dijaloge u kojima je prenaglašena nekultura, nevaspitanje,  prostakluk. To anulira lepotu naracije, ali efektno vrši svoju funkciju.

Evo ti na, zaslužila si!

Za razliku od "Trubadurove svite" gde je kritika iskazana na komičan način, ovde pisac jasno i smisleno iznosi svoj stav.

Šupljoglavci se klanjaju četvorostrukom šupljoglavcu. Nažalost, takav je idol savremenih mladih okultista.

Kratkovide smrtnice misle da zavodnicu čini minimalna odeća, ali one ne znaju da pravu ženu ne čini obim grudi i zadnjice, već obim njenog magijskog potencijala.

Radnja je dinamična i zanimljiva, ima dosta humora, akcije, zapleta i raspleta. Potkrade se i neki poetski opis ili rečenica koja me svojom efektnom jednostavnošću, prosto, obori s nogu.

„Prrr”, brundao je mačak iz svoje unutrašnjosti.

Ipak, veliki problem uviđam u tehničkoj izvedbi i obradi romana. Stiče se utisak da obrada nije ni rađena i da je roman pušten u štampu onako kako je dostavljen u izdavačku kuću. A, dostavljen je sa dosta nedostataka koji škripe i narušavaju tok radnje. U vremenu hiperprodukcije i navale pisaca koji misle da je za bavljenjem književnošću dovoljno da imaju nešto da kažu, izdavačke kuće moraju biti poslednji branik, sito koje će zadržati ono što ne valja, a unaprediti ono što ima potencijala. Ne dozvoliti da knjiga ode u štampu dok se ne isprave pravopisne greške, poradi na sintaksi, uklone pleonazmi, ispeglaju nabori. Mora se staviti kvalitet ispred kvantiteta. Drugi deo odgovornosti snose pisci. Ko odluči da se bavi književnošću mora se baviti ličnim opismenjavanjem ikonstantno težiti boljem poznavanju jezika i književnosti. U maniru sportista koji, umesto da krive trenera, svakodnevno treniraju kako bi svojim kvalitetom zaslužili mesto u prvoj postavi. Još jednom, svako od nas nosi svoj deo odgovornosti. Kao što autor oštro negoduje zbog društveno–političkih prilika, tako i ja negodujem zbog narušavanja lepote pisane reči i pozivam na odgovornost sve one koji imaju udela u tome.

Preuzimam i svoj deo odgovornosti, naglašavam da pisanje o knjigama nije moja struka niti profesija već nešto što radim iz ljubavi i pozdravljam svaku kritiku i ukazivanje na greške koje pravim. Smatram to jedinim načinom da isplivamo i sačuvamo našu književnost od bujice loših knjiga koje kontaminiraju samo uporište kulture. Nemojmo im to dozvoliti.

Dušan Jevtić je ovom knjigom pokazao da ima šta da ponudi, nadam se da će nam narednom pokazati da može da ponudi i više. Volela bih da vidim kako se snalazi u drugačijoj postavci romana, kada nakaradnost ustupi mesto lepoti. Potencijal postoji, ostaje da vidimo da li će i kako biti iskorišćen.

Ukoliko želite da čujete više o knjiziod njenog tvorca, ovde možete pogledati njegovo gostovanje na TVKCN, a prikaze romana možete pročitati na portalima AVKF, Art-anima i blogu knjiške veštice BookWitch.

Komentari

Komentari