Pisac ili pišac

Možda je pisanje jedan od načina da se izleči ludilo ili barem privremeno ublaži uticaj otrovne tečnosti iz okruženja, koja negativno utiče na njegovo osetljivo i senzibilno biće. Pored sujete, neprekidnog samoispitivanja, cepanja papira i nerviranja zbog neuspeha, možda je pisanje jedan od načina da misaono izbacite iz sebe ubijena krvna zrnca u ratu sa samim sobom. Možda je pisanje gnoj. Možda su pisci samo budale koje pokušavaju da ovaj svet učine zanimljivijim i lepšim, pa toliko idu u krajnost da svako slovo počnu da uzimaju k srcu.

Jesenjinova majka žali što joj je sin pesnik kao da je rodila neku nakazu. Bodlerova majka je više volela da je rodila gubara nego pisca. Roditelji vole pisce, ali samo u slučaju da to nije njihovo dete. Balzak je svojoj ženi prepričavao šta se dogodilo tog dana. Ali junaci tih dešavanja nisu bili ljudi iz njegovog okruženja. To su bili likovi iz njegovih romana. On je živeo svoju fikciju.

Dovoljno je da pisac ima jednog čitaoca da bi se njegovo delo reprodukovalo i postalo umetničko. Možda je pisac onaj deo nesretnog mora što se razbija o stene, neprestano tamo juri, umesto da mirno stoji negde po sredini.

Svi njegovi junaci: silovatelji, dželati, ubice i figure bedne i opake, draži su mu nego hiljadu odvratnih njuški iz realnog života koje svakodnevno susreće. Iako ovenčan brojnim nagradama, pohvalama, nekim neizmernim poštovanjem društva i ljudi koji ga okružuju, pisac je uvek nesretan i nezadovoljan.

Lov reči je najkomplikovaniji za pisca. Ukoliko prođu netremice pored njega, on se sa gorčinom priseća tih prolaznih sintagmi i sentenci šokiran svojom nepažnjom kao da ga je udario voz.Pisac je zamišljen, odsutan, zamagljen, bled i beo kao so. Pisac voli samoću koja ga stidljivo i tiho ubija. Prolazi život pored njega.Pisanje je bolest, koliko slatka zbog sažaljenja okoline toliko bolna u upijanju istine. Sposobnost pisca da izazove reakciju kod čitalaca fascinira, a to je anatema njegovoj slobodi. Pisac je okovani Sizif. Pisac je oslobođeni Prometej koji sam sebi kljuca jetru.

Nisu opasni početnički pokušaji. Opasno je ako počneš da ideš uzbrdicom bez nagoveštaja da ćeš se ikada zaustaviti.Za pisca je rađanje knjige kao rađanje deteta. Kakva budalaština! Crno je to dete sa još crnjim ocem.

Postoje ljudi koji se ne uklapaju lako u ovaj svet. To nije prirodno, jer sam nagon za opstankom od čoveka pravi egzistencijalno biće. Pisanje je ta izgubljena veza sa realnim svetom, konac koji povezuje vreme i prostor sa istinitim stanjem. Po nekom narodnom verovanju pederi vrckaju zadnjicom, ubice imaju hladnokrvan pogled, kurve nude svoje usluge u mračnim haustorima. Pisac se prepoznaje kada glavom gađa u banderu. Ne daj Bože, da je pisac električar, jer bi u svakom slučaju imao skraćenu karijeru. Ne daj bože, da je pisac skretničar. Nastao bi haos u železničkom saobraćaju. Pisac ne voli ustrojstvo.

Kod običnih ljudi nemiri i strasti brzo se gase. Kod pisca, oni se razbuktavaju. Pisca ne muči smrt. Muči ga pomisao u kakvom paklu ostavlja svoje potomstvo. Zato je poželjno da ga nema.

Pisac je nastao od glagola pisati. Poštenije bi bilo da ga zovu pišac. Budi se upišan i umazan svojim mastilom posle neprospavane noći shvativši da kamen gura njega.I tako svakoga dana. Jedino ga teši to, što svet koji preslikava na svoja dela nije vredan ni mrvicu tuge.

Ivan Novčić