Pozorište mladih kao poligon za politikantske ekvilibristike

Po čemu je, poslednjih godina, poznato Pozorište mladih, druga mi kuća najmilija? Manje po dobrim predstavama, uspesima na festivalima, saradnjom sa drugim teatrima… A, više po skandalima, štrajku, glumcima kojima je najviše medijske pažnje dato kada su dobili batine...

Nije to zbog toga što Pozorište mladih nema teatarski kapacitet, što je ansambl slabašan za neke ozbiljne izazove, naprotiv – ovaj ansambl je snažan i vrlo podatan dobroj rediteljskoj ruci. Što se odlično vidi u nekoliko predstava… Da se ne samoreklamiramo sada i ovde. To je stoga što nam politika određuje sudbinu i život pozorišni… I znam da nisam sada rekao novost velelepnu i da je tako svuda i da se narod pozorišni, velikim delom, pomirio sa sudbom kletom. No, rekao bih da je naše malo Pozorište, možda, najeklatantniji primer za opstrukciju umetnosti I promicanje sitnosopstveničkih i pseudoelitističkih bezvrednosti.

Da krenem od poslednjih događaja i skandala zbog koga su sve oči bile uprte ka Pozorištu mladih, a to je pokušaj instaliranja Dragana Marinkovića Mace na mesto direktora Pozorišta mladih, a od strane Srpskog Pokreta Obnove. Meni to zvuči dovoljno zastrašujuće, tako da mi se gubi potreba da to expliciram dublje. Jasno je kao dan. 

Novosadska javnost je burno reagovala na taj ružičasti pokušaj uzurpacije najstarijeg dečijeg pozorišta u Srbiji. Naša draga publika se samoorganizovala i dovela svoje kuce ispred pozorišta kako bi maci rep u trku videli. Kao što su i videli, jer su vlastodršci shvatili da ne može baš svaka nepodopština da im prođe. Toliko o tome.

Novi Upravni odbor koga je konstituisala gradska vlast, sa SNS kao vodećom političkom snagom, dat je u ruke novosadskom Srpskom Pokretu Obnove, koalicionom partneru na gradskom nivou.
Predsenik UO je Branko Koprivica, popularni muzičar i vlasnik ne manje popularne kafane u Novom Sadu. Članovi UO su, takođe, i jedan vodoinstalater koji je godinama bio portir, a kasnije i šef obezbeđenja u SNP, jedna glumica amaterka, jedna studentkinja učiteljskog fakulteta… I tako redom. Članovi UO iz reda zaposlenih u Pozorištu mladih smo Stevan Antić dekorater i moja glumačka malenkost, imenom Zoran Andrejin.

Mada, kada malo bolje razmislim, čovek vodoinstalater, u ovakvom spletu bremenitih okolnosti, ima više pozorišne kompetencije od ostalih članova UO, izuzimajući Antića i mene, koji na sceni hleb zarađujemo već više decenija. On je bar karte cepao na vratima jednog pozorišta. Ovo je bio osvrt na surovu i blisku prošlost koja je prouzrokovala nepodnošljivu sadašnjost u kojoj danas egzistira Pozorište mladih u Novom Sadu.

Krajem decembra 2012. godine na čelo Pozorišta mladih dolazi Tijana Delić, dotadašnja PR pozorišta i počinje spektakl sačinjen od sumnjivog poslovanja, bahatog ponašanja, umetničke nekompetencije, neverovatnih putnih naloga, astronomskih restoranskih računa i nekih honorara, kupovanja odeće koja se vodila kao kostim, a ni u jednoj predstavi nije zaigrala… Ima toga još.
Navešću samo nekoliko najdramatičnijih i najbezobzirnijih primera kojima su se bavile određene komisije i za to neki nadležni organi.

Dakle, sanacija velike scene je trajala neverovatnih pet meseci, iako je po ugovoru predviđeno da se posao završi za 30 dana! Na kraju je scena sanirana drastično lošijim i jeftinijim materijalima nego što je to specifikacijom bilo predviđeno, zatim je sve sakriveno gipsanim pločama(!) i tako je scena izgubila na svojoj pozorišnoj funkcionalnosti i akustičnosti. Da ne pominjem što publici, koja sedi u prvom redu, noge vise u vazduhu, osim ako nisu košarkaške građe.

Tijana Delić ima i jednu volšebnu osobinu koja se kosi sa poznatim zakonima fizike, a to je da bude istovremeno u dva grada, što je uvidom u putnu dokumentaciju nesporno utvrđeno. Putovanja su inače omiljena pasija Delićeve, tako da je sama sebi odobrila i potpisala 87 dnevnica u ukupnom iznosu od 291.296 dinara. Naravno, sve za dobro i u korist pozorišta, kako sama kaže. I apetit joj je zavidan, za jedno veče u novosadskom kafiću “Balkon” pojela je 57 sendviča, popila isto toliko Heineken piva i sve to dodatno zalila sa 23 Somersbija… Bogami, gusarski jedan apetit!

I kako to već biva, kada đavo šalu odnese, pre neki dan su garderoberke među kostimima pronašle jedan kaput i nekakve džempere koji su kupljeni pod imenom kostima za jednu od predstava, a nikada se na sceni nisu pojavili. Možda jesu na nekom od službenih putovanja, na sceni ne. Postoje računi, postoje izjave garderoberki i službena beleška o tome.

Bizarnostima nikada kraja … Još samo jedna, pa sudite – bio sam blago iznenađen kada sam spazio u njenoj kancelariji poveliku fotografiju Nikite Milivojevića, no sam zato bio frapiran i odsečen kada sam video cifru koja je Milivojeviću isplaćena za režiju predstave “Naš grad”, Torntona Vajldera.
No, dobro je to što svako bira sliku ispod koje će sedeti.

Zoran Andrejin