Tabu menstrualne krvi

„Dragocena tečnost“, kako bi nemaštoviti sastavljači ukrštenica rekli, ljudima znači život; u pitanju je metonimijska veza koliko i metaforična. Krv jeste životna sila. Menstrualna krv je, međutim, sasvim poseban vid telesne tečnosti. Zato je predmet religijske i mitološke obrade u gotovo svim, ako ne i doslovno - svim ljudskim zajednicama.

Menstrualna krv dosledno se percipira kao nešto gadno, odvratno, nečisto – i opasno. U mnogim primitivnim kulturama smatra se toliko razornom, da se izbegava svaki mogući dodir sa njom, a žene koje menstruiraju često se i fizički odvajaju od ostatka zajednice. One ne smeju da pripremaju hranu, rade oko stoke, budu u dodiru sa sopstvenom porodicom, sa ratarima, lovcima, bilo kim ko obavlja neku važnu dužnost. Ponekad se grade posebne prostorije gde se žene izoluju za vreme trajanja menstruacije.

Srpsko tradicijsko – pa ni moderno - društvo u tome nije izuzetak.  Od trenutka menarhe, devojčica se uči da je menstrualna krv nešto što treba sakrivati i o čemu treba ćutati. Kada menstruira, devojka ili žena kaže da je „dobila“ ili da „ima na sebe“. Krv, menstruacija, odliv, iscedak, sekret, ne navodi se nikada poimence. U tradicionalnom selu smatralo se da žena za vreme ciklusa ne treba da se maje oko poslova gde je potrebna neka natprirodna pomoć – oko svih porodičnih kultova, o obredima u vezi sa životinjama ili usevima.  Tihomir Đorđević navodi verovanje, rašireno po čitavom balkanskom prostoru, da žena za vreme periode ima „zle oči“ – to jest, urokljive oči. To znači da ona samim pogedom na nekog čoveka, dete, životinju, na nečiju imovinu, može izazvati bolest, propadanje, pa čak i smrt.

Kao sasvim mlada, išla sam na babine (gledanje i darivanje novorođenčeta) kod prijateljice Romkinje. Dok smo išle, nas nekolicina, nazad prema školi, ona nas je pitala, snebivajući se, da li je neka od nas već dobila prvu menstruaciju. Bojala bi se da bismo mogle nauditi bebi. Kada je novorođenče zaista kasnije dobilo crven i bolan osip po licu, njena porodica bila je uverena  da je u pitanju nečije urokljivo oko. Utuk za ovo bio bi mazanje detinjeg lica menstrualnom krvlju te iste osobe koja ga je i urekla.  Uopšte uzev, nije neobično da se kao lek za bolest izazvanu magijom koristi isto ili podjednako moćno, u normalnim okolnostima opasno sredstvo. Magija često funkcioniše kao homeopatija, ili, vulgarizovanom mudrošću sa društvenih mreža rečeno – „ono što me ne ubije, čini me jačim“. Neka nečist, ili opasna suspstanca, u izuzetnim okolnostima poremećaja granica vraća život u ravnotežu, ali je, naravno, svaka njena upotreba skopčana sa opasnostima.
I kasnije, kada sam išla drugde na babine prisustvovala sam scenama u kojima žene, obično srednje generacije, upozoravaju novopečenu majku da „imaju na sebe“. Reći da ste opasni, ogoliti svoju zloočnost, bilo je ono što možete preduzeti da biste sami zaštitili majku i bebu. Na isti način, oglašavanjem, saopštavanjem zajednici da se pojavio neki loš magijski znak (npr, kada bi se rodilo dete u krvavoj ili modroj amnionskoj vreći, tzv. košuljici) njegova zloslutnost bi se umanjivala. Treba ovde napomenuti da su u našem društvu elementi paganizma i praznoverja, umršeni u sinkretičko klupko sa fatalizmom, hrišćanstvom, elementima islama pa i pseudomedicinskim, alternativnim učenjima, sasvim sveži i jasni u kompleksu verovanja vezanih za  trudnoću (i ono što joj prethodi, dakle: plodnost), porođaj i lohijalnost, i smrt. Seksualnost, plodnost, rađanje i smrt najdublji su i najtemeljniji elementi ili događaji životnog ciklusa, i oni se najtvrdokornije opiru racionalizaciji i desakralizaciji, čak i u modernim, sekularnim društvima. I dalje se veruje da žena tokom menstruacije ne treba da ide u crkvu i prisustvuje liturgiji; neprovereno, doduše, čula sam i da su sveštenici potvrđivali ovo veovanje iako ono nije ni najmanje u duhu hrišćanstva.

Zašto je menstrualna krv, menstruacija i žena koja je „ima na sebe“ toliko opasna?

Telesne tečnosti predmet su magijske obrade pre svega zbog njihove dvosmislene prirode. Nusprodukti metabolizma ili seksualne aktivnosti, isečeni nokti, kosa, krv – gde oni pripadaju? U jednom trenutku, oni se nalaze u nečijem telu; u drugom, oni su otpad, odvojen od tela; ali samim tim što su mu nekad pripadali, i dalje su na neki način sa njim povezani. Oni su ni tamo – ni ovde, a i tamo – i ovde, ambivalentni; „moji“, ali više nisu moji, nisu vezani za mene, već gadni i odbojni. S menstrualnom krvlju stvar stoji drugačije i utoliko što je svakome poznato da krv znači život. Menstrualna krv ističe iz materice svakog meseca, osim u slučaju trudnoće, kada ta krv pripada embrionu/fetusu, gradi i čini novo ljudsko biće. Da nije istekla, da je došlo do oplođenja, ta krv bi imala sasvim drugačiju svrhu; stoga je ona, na neki način, potencijalno ljudsko biće, ljudsko biće koje to nikad nije postalo.

Bilo bi, s tim u vezi, logično pretpostaviti da se i semena tečnost percipira na sličan način (naime, većina čak i sasvim „primitivnih“ kultura vrlo dobro shvata fenomen oplođenja i neophodnost sperme za taj čin) ali to nije slučaj; jednim delom zbog toga, verovatno, što njeno lučenje uglavnom nije nevoljno i neizbežno; a drugi razlog verovatno leži u patrijarhalnom shvatanju i organizovanju sveta.

Model društva koji počiva na muškoj dominaciji mora žensku seksualnost, i naročito reprodukciju, držati pod kontrolom. Plodnost, seksualnost, trudnoća, koji se odigravaju unutar ženinog tela moraju se učiniti predmetom spoljašnje kontrole, a to se najbolje čini time što se proglašavaju za izuzetno opasne po samu ženu, njenu užu i širu zajednicu. Zato se seksualnost i reprodukcija ograničava na uređenu, zakonitu, bračnu, a menstruacija je opasna ženska rabota.

Uistinu, mi i danas verujemo u ne uvek utemeljene mitove o predmenstrualnom sindromu, koji ženu čine nekakvim prirodnim, neuljuđenim bićem u vlasti sopstvene telesne hemije. Devojčicama se dozvoljava „pošteda“ za vreme časova fizičkog vaspitanja, iako retko koja od nas ima tako bolnu menstruaciju da ne bi mogla da potrči ili igra odbojku, na primer. To je moderan, sekularizovan oblik separacije devojaka tokom menstruacije, od kojeg i one, uostalom, imaju koristi. Postoji i ne posebno duhovita savremena izreka: ne veruj ničemu (nikome) što gubi toliko krvi jednom mesečno, a ne umire. „Ženski“ časopisi puni su „analitičkih“ tekstova na temu – Seks tokom menstruacije – da ili ne?
Ovde bih, uzgred, dodala i još jedan moderan oblik falocentrične kulture, kojim bi se možda isplatilo temeljnije pozabaviti; mislim na svojevrsno obožavanje semene tečnosti u porno-kulturi. U onoj meri u kojoj je menstrualna krv gadna, ograničena možda na neke fetišističke zabiti, toliko je gotovo sakralizovano divljenje spermi mainstream porno industrije.

Feministički pokreti otkrili su, razume se, moć menstrualne krvi kao zabrana ženskog ezoteričnog znanja. Oni provokativno i drsko mašu krvavim vešom, tamponima i ulošcima: uistinu, otkrivanje gole istine o tome da žene jednom mesečno krvare isto je onako dramatično i rušilački avangardno koliko i demonstiranje ženske seksualnosti.

Jedna egipatska, ako se ne varam, aktivistkinja, otišla je najdalje u tome mažući zastavu sa islamskim simbolima sopstvenim izmetom i menstrualnom krvlju. Moderni politički i društveni pokreti poigravaju se tradicionalnim simbolima; ideološki ratovi su poprišta simbola koliko i ljudi. Trebalo bi, međutim, imati u vidu da se simboli ne upotrebe u onom istom značenju kojeg bismo da se oslobodimo. Ako ženska seksualnost nije nečista i opasna, takva nije ni menstrualna krv. Medicinski, ona je samo placenta koja nikad nije imala funkciju. Ljudsko telo je čudesno; idealan model za stvaranje slike sveta i sistema simbola i verovanja.
Da se udiviš i prekrstiš.

Iva Radović