Tapija na Istinu

Posle pada komunističkog režima u Srbiji, kada je srpstvo raslo kao kvasac sa kojim se mesio hleb nastupajućeg šovinizma i nacionalizma, povratak Srba u zagrljaj SPC i institiranje na potpunom izjednačavanju verskog sa nacionalnim identitetom se podrazumevalo kao najprirodnija stvar. Malobrojni su bili oni, koji su se i dalje držali svog komunističko-ateističkog stava, a kako su odmicale te nesrećne devedesete bivalo ih je sve manje. Istovremeno, na polju verskog i nacionalnog, političari su se vešto poigravali  sa osecanjima građana, gotovo uvek ih zloupotrebljavajući. Srpska Pravoslavna Crkva je u tom vremenu nekako balansirala između vlasti, opozicije i svojih vernika, a da je i sama doživljavala unutrašnju borbu, u kojoj su sa jedne strane stajali episkop Filaret i njemu slični poznavaoci oružja i ratovanja a sa druge svetačka figura trpeljivog patrijarha Pavla. Naravno, slično se dešavalo i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama u istoj meri, a jedina razlika je na koju stranu su gledali, Hrvati ka Svetom Ocu tražeći od njega kanonizaciju ustaškog duhovnika Alojzija Stepinca, a Bošnjaci ka Istanbulu i dalje na istok, dokle god  je dosezala zelena boja islama.

Baš u to vreme počele su slobodnije da deluju i male hrišćanske zajednice. I čim su krenule sa svojim aktivnostima odmah su proglašene za sekte, strane špijune, rušitelje i vere i nacije. U to vreme, kada je trebalo biti razuman i smirivati strasti, nekoliko publikacija koje je objavila SPC je sve što nije pravoslavno proglašavalo sektom, uključujući i Rimokatoličku crkvu. Naravno da je ovo dolivano ulje na vatru, a ukoliko ste bili pripadnik neke protestantske zajednice stigmatizacija je neminovna. Bilo je nezamislivo da budete Srbin i katolik ili protestant, a ako ste žigosani kao „subotar“ onda vam nije bilo spasa. Interesantno je, kako je tih devedesetih puno velikih Srba pravoslavaca primalo humanitarnu pomoć od Adre, humantiarne organizacije Adventističke crkve, a pomagali su i ostali, baptisti, pentekostalci, metodisti. Pomoć koju su ove zajednice delile po gladnoj Srbiji nije zanemarljiva i to najbolje znaju oni koji su je i koristili, a sebe sramežljivo opravdavali rečima da ih je „muka naterala“. Veći deo njih je ipak svojevoljno želeo da se uklopi u taj milje novih Srba i novih vernika, osporavajući svaku manjinu koja nije želela ili mogla da se ponaša i misli kao oni čak ni onda kada su im ti isti „sektaši“ činili dobro.  

Devedesete su sada daleko od nas (a opet nekeko preslikano blizu), srpstvo se svelo na uklapanje u evropeizam, ali to nije bitno promenilo položaj malih crkvenih zajednica. Sporadični ispadi u vidu grafita su bezazleni u odnosu na paljenje i rušenje kakvo su svojevremeno pre samo nekoliko godina doživeli vernici Pentekostalne ( evanđeoske) crkve. Na žalost, ovo nije usamljen slučaj, situacija je nešto povoljnija u Vojvodini, dok ostatak Srbije i dalje zazire od svega što je drugačije. Iako su ove zajednice sa vrlo malim brojem vernika, prema nekim procenama u najboljem slučaju ih ima do nekoliko hiljada, dobar deo ih i dalje smatra velikom opasnošću za verski i nacionalni identitet. Optužbe koje im se upućuju podsećaju na one iste koje su rimljani pripisivali prvim hrišćanima i zaista su vrlo  daleko od istine.  

Želja autora je da ovim i sledećim tekstovima ukaže na problem koji postoji u društvu, a koji  osećaju pripadnici verskih, ali i svih drugih manjina. Poistovećivanje srpstva sa pravoslavljem (i obratno) je suprotnost osnovnom načelu vere (Nikeo-cargradski simbol). Istovremeno, koliko god predstavnici i pravoslavne i ostalih crkava smatrali da su oni u pravu i da je jedino njihovo učenje ispravno, opasnost od ovakvog tvrdokornog stava je velika ako imamo u vidu i povampirenje nacionalizma ne samo u Srbiji već i  Evropi i svetu. Svojim tekstovima bih pre svega želeo da ukažem na to da različitost otvara vrata za dijalog i ispoljavanje ljubavi prema istom Hristu, a nikako ne sme da služi za vređanje, smatranje manje vrednim, ili čak otvorenu mržnju. Na uskom putu vere niko nema tapiju na istinu. 

Nebojša Stefanović