Učitelj – pisac za decu

Kultura čitanja se neguje od malena, a u naletu tehnologije i interneta, kada sve postaje sažvakano i tako jednostavno za pasivno usvajanje, deca nemaju motivaciju da u ruke uzmu knjigu i sami, svojom maštom, prožive slike.

I deca koja čitaju više od vršnjaka često nemaju veliki izbor. Neka je opšta ocena da je kod nas, realno, malo proznih pisaca za najmlađu populaciju. U obaveznoj lektiri za mlađi uzrast ima kvalitetnih naslova, ali ih polako “gazi vreme”. Deca ne prepoznaju situacije i vreme, pa im to otežava razumevanje i umanjuje  i inače slabu volju za čitanjem. Zato je pravo zadovoljstvo kad se pojave knjige koje su upravo njima namenjene, zabavne, edukativne, pisane rukom i dušom nekoga ko ih poznaje... A ko to bolje može od učitelja?!

“Ne postoji stvar, za koju dete ne možete zainteresovati, samo ako uspete da je "zapakujete" u zanimljivu priču. Još ako tome dodate dozu tajanstvenosti, zagonetke ili nedorečenosti, njihova radoznalost je potpuna.”- rekao mi je Dušan Pejčić, učitelj jedne beogradske osnovne škole, pošto je već uveliko počela da živi svoj život sa čitaocima i njegova druga knjiga za decu (i one koji se tako osećaju).

Zbirka edukativnih, a nedovršenih, priča za oštrenje uma “Pesak i zvezde” izašla je prošle godine i već je osvojila  više od hiljadu mališana kojima je predstavljena.  Namenjena je deci nižeg uzrasta, ali kako pisac kaže, iako je on zadao zagonetku, često ga deca svojom pronicljivošću, maštovitošću i iskrenošću nateraju da se zamisli i zapita da li je baš to pravi odgovor?

Druga knjiga, za starije osnovce, izašla je jesenas pred Oktobarski sajam  knjiga.

“Muški dnevnik”  priča o univerzalnim emocijama problema odrastanja, prvih simpatija i ljubavi, strahova, problema sa roditeljima, drugovima i nastavnicima. Takav sadržaj je blizak i današnjim tinejdžerima.. Vreme u kome oni žive se promenilo u odnosu na vreme u kojem smo mi odrastali. Ali se njihove emocije i dileme nisu promenile. U doživljajima glavnog junaka, Stefana Luke, oni prepoznaju sebe, a u njegovom odnosu prema devojčicama i drugovima, situacije u kojima su se sami nalazili, ili se neko od njihovih drugara nalazio. Reakcije tinejdžera su pozitivne i meni veoma drage, jer i kad ne umeju rečima da opišu utiske (opet onaj problem čitalačke kulture i rečnika kojim raspolažu) njihov izraz lica i osmeh sa kojim mi prilaze da pohvale knjigu mi dovoljno govori”- kaže autor, učitelj koji sebe još ne doživljava kao pisca, ali...

“Svuda gde gostujem, kada su povod moje knjige, kako po školama, tako i u nekim drugim prilikama, predstavljam se kao učitelj i pisac za decu iz Beograda. Sam sebe ne doživljavam kao pisca, jer ne živim od tog "hleba". Ali, kada me je jedan mali prvak, posle promocije u njegovoj školi sreo i majci predstavio rečima: "Mama...mama...evo ga pisac!", postao sam svestan odgovornosti koju moja ljubav prema pisanoj reči za decu, nosi.”

Obe knjige Dušan Pejčić  predstavio je i našim iseljenicima u Švedskoj, na njihovo i svoje veliko zadovoljstvo. Pokazalo se da čak i deca drugog govornog područja, kojima su prevedene neke priče, reaguju sa istim oduševljenjem i radoznalošću.  Magija zagonetki u “Pesku” i “jadi” mladog Stefana Luke iz “Dnevnika”, isti su na svim jezicima kojima deca govore. To je za pisca najbolja potvrda da je prošao test kod čitalaca:

“Kažu da je za decu teško pisati. Verovatno je tako, ali verujem da ako pišete iskreno ona to osete nepogrešivo. Osim iskrenosti, morate u sebi pronaći i probuditi ono dete koje ste nekada bili, a možda ga takvog zaboravili. Za to traganje postoji jedno sjajno pitanje koje možete postaviti sami sebi: "Šta bi dete koje ste bili reklo odrasloj osobi kakva ste postali danas"? Odgovor koji dobijete može vam dati "uputstvo" kako da pronađete opet dečiju radost u sebi.”

Dušan pisac i Dušan učitelj spojeni u večitog dečaka koji sa velikom ozbiljnošću i odgovornošću piše svoje stranice najosetljivijoj publici, ima već započete nastavke obe knjige u računaru. Kada će se i koja pojaviti, još se ne zna, ali, kako sam kaže, jako ga ohrabruje baš to što su čitaoci nestrpljivi.

Za sada, promocije sa piscem imaju zadovoljstvo da dožive samo deca u Beogradu, zbog obaveza koje pisac ima kao učitelj u školi gde radi. Ali, ako ga pozovu, naći će se rešenje i za susrete sa decom u Srbiji.

Do tada, knjige su već u svim knjižarama, lako je do njih doći, a s obzirom da su ih zavoleli i odrasli, kolege i koleginice, moguće da će ih biti i u školskim bibliotekama.

Kultura čitanja nije nešto što se nameće, ona se razvija i neguje, a ako želite da vaše dete izraste u zdravog i dobrog čoveka, naučite ga da voli knjige! U svakoj je po neko magično zrnce peska...samo čitanjem se pretvara u zvezdu...

Violeta Živkov