Vrli novi škart

Razmišljanje o budućnosti izaziva jezu. Za nas u Srbiji izvesno je samo to da odavde želimo da pobegnemo i da smo sigurni da negde postoji uređen svet koji, istina, ima zahteve spram nas, ali u kojem bismo se osećali zadovoljno. To je idealtip, projekcija najbolje moguće budućnosti.

Možemo da biramo između kapitalizma američkog i azijskog tipa, pri čemu potonji podrazumeva jednu dozu totalitarnog duha, atmosferu dominacije i submisivnosti, potkazivanja i javnog poniženja (nedavno sam pročitala da bi vas, u Singapuru valjda, 'ladno prijavili ako ih ponudite cigaretom. To, prosto, nije dozvoljeno. Oni nemaju nikakve stvarne koristi od toga - već su vas odbili, je li tako? - ali sistem ima. A korist za sistem je, dakako, najvažnija.)

Sa druge strane stoji američki "Vrli novi svet" gde se, kao na traci, smenjuju časovi teškog i besomučnog sticanja i trošenja novca na stvari u kojima nemate kad da uživate, na sve one hiperestetizovane džidže i zeze koje su potrošne, baš kao i vi sami. Zato sve mora da bude brzo, brand new, must have, trendy, od veggie povraćke posute mišijim govancetom, servirane na tanjiru od 'ektara, do Versace klozetske šolje gde će ta ista veggie povraćka napustiti vaš gastrointestinalni sistem, ostavljajući ga iznutra besprekorno brendiranim.

Jesmo li sasvim sigurni da bismo ispunili stroge kriterijume tih svetova, ili bismo kroz njegova okca propali u reject, škart - nevidljive grupe i pojedince ispale iz nomenklature  sistema koji za njih nije imao milosti?

Tolerantni zapadni svet zatvara ili čini granice teško propusnim za imigrante koji masovno umiru pokušavajući da se domognu obećane zemlje mira i ekonomskog blagostanja. Kao neželjeni tovar, Romi se deportuju u zemlje iz kojih su došli - a kada tamo dospeju, smeštaju ih na obode grada, ili sakrivaju od osetljivih očiju žičanim ogradama zaogrnutim šatorskim krilima. To su činile i čine naše demokratski izabrane vlasti, za koje put u Evropu nema alternativu. 

Naime, nepristojno je biti siromašan. Nepristojno je biti neprilagođen u svetu šarenih sugarfree lilihipa, mehaničkih ptica i nebrojenih mogućnosti. Kako možete biti otpadnik u raju? Nešto sa vama nije u redu. Nemojte nam prljati pogled. U skandinavskim zemljama ispred banaka i poslovnih zgrada postavljaju se metalni šipovi, da tu slučajno neki prosjak ne bi pronašao prenoćište ili zaklon.

Željenu brendiranu garderobu radnici šiju dvanaest časova na dan, i nose pelene za odrasle, jer rad ne sme da trpi zbog odlaska do toaleta. Unutar zgrada u kojima ti ljudi žive postavljene su antisamoubilačke mreže. Oni ne raspolažu ni svojim životima, čak ni za toliko da mogu da ih okončaju. 

Čovek se svuda procenjuje načelima koristi, prijatnosti, lepote. Amniocenteza, kordocenteza i drugi testovi za utvrđivanje genetskih abnormalnosti kod fetusa - u osnovi znače trijažu, škartiranje nekorisnih; u osnovi su ulepšana i opravdanjima nakićena eugenika. Podstandardna ljudska bića, ona oko kojih država ima samo troškove, a ne i koristi, ne treba da dolaze na svet.

Moramo uvek biti zdravi, mladi i poželjni. Sramota je ne biti utegnut, istreniran, sramota je imati celulit, mlitavu zadnjicu, opuštene grudi; izborana koža je zastrašujuća. Užasno je osećati bol; bol treba otupeti. Osećanja treba otupeti; kome je uopšte potrebna bliskost, naklonost, razumevanje, razmena i ljubav kada je svet pun površnih i kratkotrajnih dodira, pun penisa u erekciji i vagina koje samo čekaju da pruže zadovoljstvo?
Kada fileri više ne budu mogli da napumpaju tri broja veću kožu volumenom, a dementni umovi ne budu više u stanju da rade i troše, ljudske olupine završavaju u nekom ljupkom kazamatu da budu brižno, mada bez emocija, negovane, i da čekaju legalizaciju eutanazije, potpune i bez izuzetaka.

U bliskoj budućnosti treba se rešiti svega nekorisnog, neprilagođenog, bolesnog, prljavog, ružnog i starog.

Znam, nažalost, osobe kojima je ovaj u osnovi neljudski, čudovišan projekat budućnosti sasvim prihvatljiv. Zanimljivo je njihovo potpuno pouzdanje u sopstvene kvalitete, sposobnosti i mogućnosti adaptacije - nemaju ni tren sumnje da bi se zbog nečega mogli naći na meti diskriminacije i torture, s ove strane zatvorskih rešetaka, s one strane holograma apsolutnog uživanja i slobode.

Jeste li dobar materijal za krojenje blistave budućnosti?

Ne podnosim da budem podatan štof , više mi se dopada da budem čovek - čovek strasti, kreacije, igre, ljubavi, naklonosti, prijateljstva, čovek bola, čovek od krvi i mesa, pun svih mogućih slabosti, grešaka i nesavršenosti.

Pokušajima sladunjavo-totalitarne uravnilovke možemo se suprotstaviti samo gorkom i upornom individualnošću.

U postapokaliptičkim svetovima oslikanim u literaturi i na filmu, recimo posle atomskih ratova, grupice preživelih - najčešće baš različitih egzemplara otpadnika bivšeg raja - okupljaju se u ekonomske i solidarne grupe nalik na  prvobitne ljudske zajednice. One se zasnivaju na saradnji i poštovanju različitosti od kojih svaka u nečemu može da doprinese.

Takve, virtuelne i stvarne prvobitne zajednice mi stvaramo i sami, pred terorom, u slučaju vanrednih okolnosti, kada smo suočeni sa opasnošću. Ovu sposobnost samoodržanja povratkom u starije i jednostavnije forme funkcionisanja (Jovan Cvijić ju je nazivao etnografskim osvežavanjem), mogli bismo svesno da koristimo kao odbranu od korporacija, alavih državnih sistema, onih 10% najbogatijih koji uništavaju planetu i sve njene stanovnike.

Ti gajiš kokoške, ti paprike, ja ću da napravim pitu. On će da založi vatru, ispeći ćemo te paprike i napravićemo ajvar, putovaćemo tvojim kolima, troškove ćemo podeliti. Ja ću ti pokloniti knjigu, ti ćeš mi sašiti plišanu zmiju za klinca. Njemu ćemo odneti teglicu ljutog a on će nas pustiti na koncert za džabe.

Zajednica milsećih i odgovornih ljudi koji čine jedni drugima dobro, i niko sem njih samih nema koristi od toga. Verujem da je to bar donekle izvodljivo.

Iva Radović