Zbog čega treba voleti stari vek

Odmah da se razumemo: kada sam od profesora Starog veka, Momira Jovića, svojevremeno čuo određenje da je stari vek, najkraće, “period od Postanja do Justinijana“, noge su mi se odsekle pri pomisli da taj ispit treba spremati. Danas ne mogu bez baktanja sa nekom od tema iz ovog perioda. Razlika Starog veka i savremene istorije je u tome što ovaj prvi neprestano traži odgovore, dok arogancija Savremene i ne pomišlja da ne zna. Razlika u shvatanju sveta je, takođe, bitno različita: starom veku je nezamislivo da čovek nije delo božanstva, savremena istorija se ubi dokazujući da je čovek od majmuna, čestice ili bilo čega drugog – samo ne delo božanstva.

Stari vek nudi grandiozne megalitske strukture koje čovek danas ne može da napravi, a kamoli da im shvati svrhu. Tihuanaku, egipatske piramide, Stounhendž... Stari vek nudi ideju nečega velikog. koju svi ostali vekovi osporavaju – velikih građevina, velikih ljudi, opervatorija, saznanja. Ljudi Starog veka, kroz misterije, obožavaju život i sve životno. Savremeni čovek sve više neguje nekrofilski sistem razmišljanja. u kojem seks simboli nisu prelepe devojke sa Lezbosa, recimo, već hirurškim intervencijama zategnute babe i dede.

Heron iz Aleksandrije izmislio je parnu mašinu, Arhimed tačno odredio obim i površinu Zemlje, Pitagora identifikovao 10. planetu, koja je potvrđena pre desetak godina. Aboridžini su prvi plasirali ideju “šetajućeg centra sveta“: nomadi kakvi jesu, verovali su da je njihov totem centar sveta i, gde god da su oni, da je centar sveta, pa je na taj način sa njima uvek njihov Bog. Ovo učenje o slobodi su, na svoj način, plasirali hrišćanski teolozi 20. veka.

Čini se da su samo u ovom velikom periodu vladari poštovali i tražili da mudri i obrazovani ljudi budu uz njih. Teško je danas razaznati da li je Aleksandar Veliki postao veliki stoga što je takav rođen, što je njegov otac, inače sirova vojničina kako ga je predanje oslikalo, tražio za sina najobrazovanijeg Helena, ili što je Aristotel uspeo da  helensko shvatanje veličine vladara usadi u svest mladog Aleksandra. Izvesno je jedino da Aleksandar nikako ne bi postao Veliki da je pristao na tradicionalno raspetljavanje Gordijevog čvora...

Nećemo sad o Nojevoj barci koja je zapravo Utnapištimova barka, nećemo ni o ideji po kojoj je Gilgameš ostao upamćen – odreći se i božanskog da bi prijatelj bio spasen – ostavićemo standardne misterije tipa NLO, Isusovo poreklo i Sveti gral po strani. Stari vek treba voleti jer je predstavljao najobrazovaniji period u istoriji čoveka, neukroćene mašte i ničim ograničenih mogućnosti. Treba ga voleti zato što su tada ljudi bili jednaki bogovima po svemu, prvi i poslednji put.

Nebojša Ozimić