Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo I)

Sumorno žuto svetlo ulične svetiljke, koje je cičalo prodirući kroz prozorsko staklo i poluprovidnu zavesu, izazivalo je jezu i sinestetički odgovaralo ženskim kricima sa kojima se mešalo i od kojih je bilo neodvojivo, u doživljaju čoveka koji je ležao u krevetu, ne znajući da li je u jednom od onih stanja kada je san toliko realan, da misliš da si budan ili stvarnost toliko konfuzna i maglovita, da pomisliš kako sanjaš. Poznato mu je bilo to mrcvareće, turobno žuto svetlo uz krike koji su ga pratili, poznato na način kao da je već doživeo tu situaciju. Znojio se, ne toliko od vrućine koliko od osećaja da su mu celo telo i glava umotani u nešto, no takvo nešto nije video na sebi. Grozničavo stanje uz mešavinu jeze i naslućujuće iščekujućeg straha prekinulo je škripanje tvrdog predmeta po prozorskom staklu. Uspeo je podići glavu, ali ne i da progovori ono što mu je automatski krenulo na usta, jer i preko usta je osetio to nešto nevidljivo, čime kao da mu je bilo obavijeno celo telo, kada je kroz prozor ugledao ljudsku siluetu. Pustio se nauznak pripisujući sve svojoj groznici i poludosanjanom polusnu, tačnije, jednom od onih mučnih košmara kojima kao da nema kraja kada uplivaju u glavu spavača, dok se strah pojačavao najavljujući užas.

– Šta mi je? Šta se ovo dešava sa mnom? Da li sam nekom nešto nažao učinio? Kriv li sam? – preispitivao se buljeći ka prozoru, kada se najednom neka, još uvek neuočena prikaza, pojavila u njegovoj sobi pored metalnog stočića kraj njegovog uzglavlja, nastavljajući ono škripanje, ovoga puta po metalnom stočiću, ali čovekova umrtvljenost i strah delovali su parališuće i njegovi refleksi bejahu otupljeni. Uspevši da malo obuzda strah, brzo je treptao, pokušavajući da razbistri pogled zamućen suzama izazvanim nepodnošljivom jezom, groznicom i strahom, i uspeo prepoznati predmet koji je proizvodio to jezivo škripanje. Bio je to hirurški skalpel, u ruci koja je bila u rukavici. Krenuvši pogledom od ruke, pa polako dalje, ka tom nepoznatom posetiocu, ugledao je zbunjujuće stravičnu pojavu u nacističkom šinjelu, sa šlemom na glavi i fenjerom u drugoj ruci, ali ono što je ovu pojavu najviše činilo stravičnom bilo je njeno lice, umotano u zavoje kroz koje je prodirala krv.

Progovoriti: – Ko si ti? Šta si ti? Zašto si ovde? – opet nije bilo moguće, tako da je prvi glas koji se začuo pri ovom bliskom susretu bio glas neočekivanog, nimalo dragog gosta, koji je zazvučao kao neka vrsta jakog, odzvanjajućeg i metaliziranog  šapata, uz zvuk violončela na kojem se opuštaju žice dok preko njih prelazi gudalo, izgovorivši: – Od noćas, tvoj život će se promeniti! I nije mi žao što te ne mogu utešiti rekavši ti da ne brineš, jer naprotiv, imaš veliki razlog da budeš zabrinut, iako te to neće spasiti onoga što te očekuje, jer nisam ovde da ti učinim nešto dobro. Ovde sam da ti upropastim život i ostavim ga da traje u svojoj zasluženoj patnji – izgovori hrapavo promukli, metalizirani šapat, onda im se pogledi sretoše i iz njih izbiše iskre neke zagonetne istovetnosti i  identičnosti, a zatim je biće sa šlemom zamahnulo, snažno ali vrlo precizno, načinivši prvi rez na licu žrtve već proždrane strahom, jezom i psihodeličnim napadom. Zatim je usledio drugi rez, pa treći... I nastaviše se jedan za drugim, zasecajući i kasapeći lice žrtve, težeći da ga pretvore u kašu mesa i krvi. Ni buđenje, ni nesvest, ni san, ni smrt nisu dolazili u pomoć kako bi prekinuli ili bar učinili bezbolnijim to sukcesivno ukucavanje dubokih rezova, masakr i muke i žrtva je, čas jasno a čas maglovito, bespomoćno posmatrala snažne, surove, nemilosrdne ali savršeno precizne, neobične pokrete ovog sablasnog i blasfemičnog bića i ruke sa sečivom, koje ga je kasapilo po licu zasecajući duboko, i po celoj glavi, da bi, nakon što je sa njom završilo, unakazivši je do totalne neprepoznatljivosti svega na njoj, osim očiju, prešlo na telo koje je znalački, spretno, pažljivo i duboko seklo, uspešno se trudeći da žrtva kojim slučajem ne umre.

Završivši svoje besmrtno kasapljenje, pojava sa šlemom i krvavim zavojima preko lica  opet je prišla metalnom stočiću i na njega ispustila nekakav metalni predmet na osnovu čijeg udarca o stočić je žrtva shvatila o kojem se predmetu radi. Zatim je počela da oseća kako bol polako slabi, dok je krv u mlazevima isticala iz tela.

– Gotovo je. Iskrvariću do smrti. Osećam smrt, u sebi, u ovoj sobi, oko sebe, svuda... – bile su poslednje misli masakriranog pre nego se izgubio u tami svoje svesti.

Ali mrtav nije bio. Oči su se opet otvorile i ugledale ljude oko sebe, obasjane uličnim žutim svetlom, a uši kojima su ušne školjke bile odsečene, čule su majčine histerične krike koji su ovog čoveka i probudili iz polusmrti, i udarce njenih štaka o vrata sobe čiji je pod bio prekriven gustom, tamnocrvenom baruštinom. Uz majčine krike i ono jezivo žuto svetlo sa ulice, delovalo je kao „deja vu“, osim što je noć ovoga puta imala drugačiju boju, za nijansu, nijansu brutalno prolivene krvi.

Ljudi u koje je gledao i koji su užasnuto buljili u njega bili su inspektor i njegov pomoćnik, doktor, medicinska sestra i dva bolničara sa nosilima u rukama. Medicinska sestra je sumanuto istrčala da se ispovraća, a bolničari na doktorov pokret rukom polako položili unakaženo telo na nosila i uputili se ka vozilu. Policajci su pažljivo promatrali mesto zločina, razgledajući sobu i zagledajući svaki detalj. I dok je pomoćnik preturao po krevetu punom krvi i komadića kože i mesa, užasnom koliko i unutrašnjost otkopanog kovčega u kojem je neko bio živ sahranjen, inspektor spazi na metalnom stočiću mali predmet, uze ga, dobro osmotri i prouči kroz lupu, potom ga spakova u najlon kesicu, a zatim u džep.

U bolničkom vozilu, dok je sestra držala kesu za povraćanje i odvratno štucala iz dubine utrobe, doktor je odsutno i zamišljeno piljio u sliku žrtve koju je držao u  ruci, a koju se setio uzeti od majke unakaženog, zaključivši da bi, s obzirom na stanje pacijenta, čuvenom hirurgu mogla biti od koristi, ako žrtva uopše i stigne živa do bolnice.

– Za trideset godina rada i suočavanja sa mnoštvom pacijenata i njihovim uvrnutim, grotesknim nesrećama, do sada nisam naišao na stravičniji i morbidniji slučaj... Hm! – reče doktor zamišljeno, okrenuvši sliku zdrave žrtve prema bolničarima koji se, videvši sliku, pogledaše užasnuvši se svojih pogleda onako kako bi se užasnuo neko ko je u ogledalu ugledao sebe, da bi zatim ogledalo nestalo a on i dalje gledao u sebe, sebe koji ne pravi iste pokrete kao on koji gleda, sebe nezavisnog od sebe.

U bolnici, na operacionom stolu, nakon zaustavljanja krvarenja i hitno izvršene transfuzije krvi i intervencije na nekim oštećenim unutrašnjim organima, ćelavi hirurg sede bradice, okružen pomoćnim osobljem, kroz svoje male, okrugle cvikere smireno je  posmatrao svoj rad skalpelom, iglom i koncem, bacajući povremeno pogled na sliku unesrećene žrtve, nekada zdrave i nasmejane, ipak prinuđen da upotrebi svoju maštu i kreativnost ne bi li ni od čega, tačnije, od nečega totalno amorfnog, uspeo da napravi nešto bar nalik ljudskom licu i biću.

– „Čišćenje Augijevih štala“ bio bi lakši posao za običnog hirurga, ali ja sam suviše iznad običnog, i suviše iznad hirurga, i zato dobro znam šta ću napraviti od ovog jadnog bića –mislio je ćelavi hirurg, smeškajući se.

Ušivao je to lice i telo do svitanja, a od svitanja je i ceo svanuli dan, pa do kasno u noć, probdeo sa skalpelom i iglom u rukama, dok se pomoćno osoblje naizmenično smenjivalo, diveći se i ne shvatajući tog čarobnjaka u belom mantilu.

U jednom trenutku je naglo podigao glavu ka plafonu, duboko uzdahnuo, ispustio skalpel na pod, verovatno zbog prilične rasejanosti kao posledice strašnog umora ili možda oduševljenja svojim postignućem, sagao se da ga dohvati, otišao do lavaboa, skinuo rukavice, stavio ćelavu glavu pod do kraja odvrnutu slavinu, držeći je pod mlazom nekoliko minuta, a zatim se pogledao u ogledalo pun samozadovoljstva, samopouzdanja i uživanja u svojoj veličini, izgovorivši:

– Genije! Pored mase doktora zanatlija, ipak sam ja stvaralac, demijurg, genije... 

Osoblje ga je nepomično i ćutke gledalo kako u polumraku ogrće svoje odelo, pokriva glavu nečim i zamiče u polumračnom hodniku.

Nastaviće se...

Igor Rajović