Maržikovi - podsećanja (treći deo)

Dovoljan je bio jedan trenutak da mnoge porodice, pa i njegova ostanu bez svega. To se desilo 1944. prilikom bombardovanja Kraljeva, u kome je, tražeći suprugu i decu na mestu gde je čuo da su pobegli, bio ranjen. Smešten je u sresku vojnu bolnicu u selu Lađevci, a porodica u okolinu manastira Žiče. Na štakama, pridružio im se i nastavili su dalje svoju bežaniju po selima u okolini Kraljeva, čiji meštani su im bili prijateljski naklonjeni. U jednom od tih sela, dočekali su oslobođenje Kraljeva, kad su ga Nemci, bežeći prema Čačku, izveli na streljanje, misleći da je partizan.

Nakon oslobođenja, sa egzistencijalnim i zdravstvenim problemima, kao slikar učestvuje u izradi celokupnog propagandnog materijala, panoa, pored redovnog posla inkasanta, sve dok se 1950. godine nije otvorilo prvo pozorište u kome je dobio radno mesto scenografa, čime počinje njegov povratak u svet umetnosti. U prvoj sezoni radio je scenografiju za više pozorišnih komada: „Zona Zamfirova“, „Dundo Maroje“, „Vlast“, „Pokojnik“... Nakon toga, na zahtev upravnika Muzeja, biva premešten na mesto restauratora, što mu je donelo novu stvaralačku energiju, jer su susreti sa ljudima iz sveta umetnosti učinili da se Vladislav oseti kao čovek „na svom“. Bio je to svet koji ga je razumeo i imao sluha za njegove želje i potrebe, a one su se svodile na jedno-da slika i stvara!

Ovim događajem započinje nova faza u  njegovom životu i radu u kojoj traga za gradom koji nestaje. Nije onakav kakvim ga pamti, pa i pored nedostatka sredstava, neprestano slika, sa strašću zaljubljenika u svoj posao, koji je na slikama prikazivao život jednog mesta u svim oblicima: od kuća kakve su nekad bile, preko ruševina, ostataka nekadašnjeg načina života do svakodnevice običnih ljudi. Taj period karakteriše opus od dve stotine slika i crteža, a to je dve stotine priča o Kraljevu i okolini. Kroz svoja dela, obradio je i deo istorijskog nasleđa vezan za Prvi srpski ustanak: „Vojvoda Jovo Kursula“, „Vojvoda Lazar Mutap“, a slikama: „Pocerska ulica“, „Kuća u ciganskoj mali“, „Kuća porodice Maržik“, „Zgrada prve bolnice“, „Stara marvena pijaca“ i druge, dočarao je samo gradsko jezgro oz vremena kad je u gradu bilo samo nekoliko hiljada stanovnika, dok slike “Crkva brvnara u Cvetkama”, “Grdička kosa”, “Čardak Jove Kursule” prikazuju deo okoline i kultutno – istorijskog nasleđa.

Posledice bolesti i ranjavanja, bile su razlog za prevremeno penzionisanje, što ga nije omelo u stvaranju. Naprotiv, podstaklo ga je, kao i izložbe koje su usledile, sa kojima se pojavila prva zvanična kritika koja je predstavljala i prvu belešku o njegovim slikama. Ujedno, materijalna siruacija se popravlja, jer se javlja sve veći broj ljudi koji je zainteresovan za kupovinu njegovih slika, ali i dalje nema dovoljno za materijal koji mu je potreban, pa počinje da slika na lesonitu, kartonu i ostalim materijalima što ne dovodi uvek do postizanja željenog efekta. Ipak, opredeljuje se za crtež, ne samo zbog ličnih afiniteta, već iz praktičnih razloga. Na kartonu su napravljene skice tepiha, koje su bile ponuđene fabrikama u Novom Sadu, Ivanjici, Zrenjaninu, ali verovatno nije bilo uslova za njihovu izradu. Sadržali se elemente srednjovekovne ornamentike, po ugledu na manastirske detalje. „Žički venac“, „Ovčarsko-Kablarski tepih“, „Dečanski kapiteli“...

Događaj koji se desio u ovoj porodici, a za koji se saznalo mnogo godina kasnije, ostavio je trag u Vladislavljevoj karijeri. Naime, oku UDBE nije promakla tajna poseta čehoslovačkog ambasadora Maržikovima u vreme Informbiroa, koji mu je ponudio da se preseli sa porodicom u Čehoslovačku u kojoj će dobiti najbolje uslove za život, što su oni odbili, kao što su, zbog toga, Vladislava odbili kada je zatražio članstvo u organizaciji ULUS, jer njihov umetnički savet na osnovu priloženih radova nije mogao da  prihvati njegovu kandidaturu i da pozitivno mišljenje. Ipak, nastavio je da slika i pored toga što je bio razočaran i povređen ovakovom odlukom. Bolest je napredovala, a operacije očiju nisu pomogle da mu se vid vrati. Nakon dobijanja statusa počasnog građanina, bio je srećan, jer je znao da će njegovo ime ostati zauvek utisnuto u sećanje grada kome je pripadao celim bićem.

Umro je 1981. godine. Sada je 2017. Vladislav Maržik nema spomenik u gradu za koji je živeo i u čiju istoriju je utkano ne samo njegovo ime, već i ime njegovog oca.