Kanada - 1. deo

Volim avione.

Sa strahom od letenja raskrstila sam na kratkoj relaciji od Beograda do Tivta, pre mnogo godina, kad sam sebi rekla: što je suđeno da se desi, desiće se i usred kuće! Tako da, od onda, baš uživam. I to, kad god mogu, biram mesto do prozora.

Let do Frankfurta bio je samo uvod u veliku avanturu. Nemačka preciznost, poslovnost, odmerenost su ono što se od osoblja Lufthanzinog Boinga i moglo očekivati. Jedan lagani kolač i kafa za doručak u sedam ujutru; malo gledanja naokolo kroz prozor i taman prošlo sat ipo od Beograda. Frankfurt na Majni, Majna ispod, teče mirno, uredno složene njive, pa industrijsko predgrađe i veliki aerodrom. Kažu da je drugi po veličini u Evropi. Od aviona do terminala vozi autobus. Pošla sam kud i svi, pa kako bude – pomislila sam. Imam četiri sata da nađem izlaz za Kalgari!

Sad, nebitno to oko snalaženja, nije teško kad možeš da pitaš, kad razumeš, a potom sve je do tebe. Luksuzni freeshop-ovi, butici svetskih brendova, to ti je u mom slučaju bilo isto kao kad Piroćanac vodi dete da gleda kako drugi jedu sladoled. Ali, nije sve u kupovini! Kupila sam Milku, stala pored Tiffanyja i „doručkovala“. Pa, jest!

Na izlazu za Air Canadu mnogobrojni Indusi i ja... Čekanje ume da nervira, a mene je sve uzbuđivalo. Posmatrala sam ljude koji cirkulišu okolo, proučavala ih, pogađala ko bi odakle mogao da bude i...čula poziv za ukrcavanje.

Videla sam, pre ulaska u tunel, da je napolju grdna letilica, ali kad sam kročila u nju prepadoh se, gotovo. Biznis klasa, hajde i Bože pomozi, nemaš osećaj koliko je, ali kad sam kročila u ekonomski deo... Tri reda sa po tri sedišta, pa tako... ’bem ga koliko puta. Do prozora dečko, rekla bih kao moj sin, ja u sredini, a do mene, s kraja, prazno sedište. Stjuart mi reče da je pokvareno.

E, baš mi... Nije žao, likovah u sebi.

Sve ostalo dupke puno.

Kolika sila je potrebna da ovo čudo digne u vazduh i kako to uopšte može da leti devet sati, pomislih? Ali, ponovila sam svoju mantru i odlučila da uživam.

U redu, shvatam da su do mene neki Italijani. Prepoznala sam ih po stilu odevanja. Muškarac duboko zagazio u petu deceniju, ali u casual varijanti i pamučnim šalom oko vrata. S njim kćerkica – tinejdžerka i žena u divnom prsluku od prirodnog krzna preko bele košulje od sirovog platna, sa vezom...

Italija! Da l’ ću u ovom životu tamo stići – obuzela me je davna želja...

Uključila sam monitor ispred sebe, vrtela kanale, tražila filmove, a onda uzela knjigu i probala da čitam...

Samo nekoliko minuta nakon uzletanja, čini mi se, kad su poslužena kafa, sokovi, voda... Ispih samo kafu, da ostanem budna. Ako se to može nazvati kafom?

Osoblje je bilo manje konvencionalno od Lufthanzinog. Srdačni Kanađani, umeli su i da proćaskaju s putnicima. Imala sam utisak da ih uvid u moj pasoš baš nije impresionirao, pa su se držali rezervisano. To me je malo uvredilo. No, dug je put pred nama, ne idemo nigde, za sada!

Leteli smo ka zapadu, ali dan nije prestajao. Prolazili smo kroz vremenske zone. Nije se ni dalo spavati. Vreme je sporo odmicalo, a jedino što se dešavalo, bilo je stalno cirkulisanje stjuardesa i stjuarta, služenje pića, hrane, pa opet pića... Želite li nešto? Može li još malo? Aman! Kao da sam na slavi ili svadbi. Dosta ljudi, ako Boga znate! Htedo da kažem, no ne bi oni to razumeli. A glavna muka je ta što te svo to napijanje tera u toalet. Iskreno, to je jedino što me prožme jezom u avionu. Em tesno, em bučno... Kad voda zašišti i krene da curi imaš utisak da će te usisati. U panici, nekoliko puta nisam umela vrata da otvorim. Grozno! A ne možeš da ne ideš.

Ne bi bila ekonomska klasa da možeš da se ispružiš, odmoriš noge, ovako, malo samo nagneš sedište i to ti je! No, moje komšije Italijani se nisu dali sputati. Svako malo bi ustali (jer bilo je ispred još nekoliko njih, posle sam shvatila) i uredno su pored sedišta radili vežbe. Čučnjeve, istezanje, protezanje, gibanje... Ma, pet para nisu davali za ostale putnike! Došlo i meni, ali...predomislih se. Jedino što sam sebi dozvolila bilo je da izujem cipele. Pa šta ću? I drugi su. Ali, uredno sam obula papuče koje dobiješ uz ćebe i jastuk.

Ma ne, nisam ih ponela sa sobom potom, ako je neko to pomislio!

I da, na tom letu dugom devet sati, bilo je baš turbulentno. Mislim da se više od dvadeset puta uključio crveni alarm za vezivanje pojaseva. Lagala bih kad bih rekla da me nije nerviralo, već i plašilo. Samo zato što je odredište bilo tako željno iščekivano. Samo zato što me je čekalo nešto divno, nešto zbog čega živiš i što želiš da zagrliš. Ali, strah je nestao među paperjastim oblacima, kada se ispod nas ukazalo ogromno zaleđeno jezero...

Letimo najzad iznad Kanade!

Violeta Živkov