Kanada - 2. deo

- Šta je ovo? Pa kakva je ovo Kanada?! gotovo sam prepala saputnika. Nije znao šta da kaže, a ja sam uporno čekala da vidim bar neko naselje – nigde ništa, samo zemlja, ravna, kao moj Banat, ali nepregledna...

Stižem u Kalgari, najveći, mada ne i glavni grad provincije Alberta. Jedna od deset na koliko je, druga po veličina zemlja u svetu, administrativno podeljena... Pripremala sam se za najveće putovanje u  životu – do moje dece, tamo preko „bare“, ali nisam se dovoljno temeljno spremila.

Preko ramena mladog saputnika, koji je sedeo do prozora, videla sam zemlju. Tačnije, beskrajnu ravnu površinu njiva, parcela, šta god... Nigde čuvenih planina, šuma...

Kalgari je grad sa oko milion i dvestotine hiljada stanovnika, široko raskomoćen u toj preriji, uz obalu reke Bow i Enbow, a samo nekih stotinak kilometara udaljen od Roki Mauntinsa, gde su održavana takmičenja Zimske olimpijade 1988. godine. Čim su me deca preuzela, izašli smo na Deerfoot (autoput, mada je tamo sve autoput, dve, tri, četiri trake, gde god da kreneš), bez obzira na maglu i hladan martovski dan, znala sam da će mi se ovde sve dopasti i da ću se brzo odomaćiti.

Kako bih vam to objasnila?!

To je kao da ste ušli u neki od silnih američkih filmova koje od detinjstva gledate. Te montažne kuće od dasaka, ne preterano velike,  uglavnom dvospratne, ali komotne, sa ravnim ulaskom u garažu (a ne onako ukopano dva metra pod zemlju, pa nit uterat nit isterat...), najmanje dva kupatila, od kojih je jedno obavezno u spavaćoj sobi, basement iliti po naški suteren-podrum, dvorište, ne veliko ali u kraju gde moji žive sasvim dovoljno, terasa i na njoj obavezno: barbicue – roštilj na plin. Tipski, ubrzo sam primetila da to sve kuće imaju, baš kao i crnu i plavu kantu za đubre i one velike šporete u koje možeš celo prase da staviš i bezmalo svi imaju ona velika vozila što ih ovde zovutruck...

Pročitala sam negde da je Kalgari jedan od pet gradova u svetu najlepših za život. Ako ću da budem iskrena, na prvi pogled nije mi baš nešto bio lep, naročito kad ga gledaš iz predgrađa i u onom prelazu između zime i proleća, kad je zemlja ogoljena, trava još suva, sve neka pustara okolo, ogromni objekti kojekavih preduzeća, stovarišta...Ali, kad dođeš u strogi centar (down town) onda te svakako očaraju te visoke građevine, zastakljene, koje u sunčane dane reflektuje slike, jedne drugih. Inače su replike čuvenih njujorških, bostonskih, čikaških zgrada... jer Kanada jeste neki smireniji, opušteniji, humaniji deo tog američkog načina života. I grad jeste lep kad niske temperature dozvole proleću da se krajem aprila malo razmaše...

Ima još jedna dobra stvar, uvek možeš da pobegneš u neki shopping mall. Tamo ti je sve na dohvat ruke ili automobil, u krugu od par stotina metara.  Ovde u Douglasdale-u (to mu dođe, recimo, kao Medaković u Beogradu...) odeš u SouthTrail i možeš ostati ceo dan. Nisam ja šopingholičarka, ali žensko sam, volim da cunjam po radnjama. Prvo sam se upoznala sa Walmarth-om i Superstorom (slično Idei i Maxiju), a onda i sa čuvenom Dollaramom u kojoj možeš kupiti svaštai da po artiklu platiš najviše tri dolara (oko dvesta sedamdeset dinara i nemam s čim da uporedim u Srbiji). Osim što su hipermarketi zaista impresivno veliki, impresivno je i koliko su prilagođeni svim nacijama i tradicijama u ishrani. Kanada je multinacionalna zemlja, zemlja doseljenika, tolerantna na različitosti i otvorena za sve.

-Ćao, šta ima?

U prvi mah nisam obraćala pažnju na prepoznatljiv jezik, a onda ipak shvatim da nisam kod kuće. Mojoj se kćerki obratila prodavačica u Walmartu na srpskom sa prizvukom bosanskog. Sve je jasno. Ima tih naših bivših sunarodnika svuda. (Naročito onih izbeglih iz Bosne devedesetih godina.) Bi mi baš milo. A onda, posle nekoliko dana, na mesari, starija žena, poslužuje robu iz vitrine i kaže opet:

-Vi ste mi peti zaredom, naši!

Čula nas je da pričamo srpski, pa se i ona uključila.

Kad mi se posle nekoliko dana desilo da me u Aldo outletu devojka oslovi na sprskom i kao prodavačica ponudi pomoć, već sam se nasmejala i započela priču, i razmenu telefona. Ali sasvim sigurno najluđe je bilo u centru Kalgarija.

Imaju i oni svoju Knez Mihajlovu, samo je 8. avenija, ulica zatvorena za saobraćaj, sa prodavnicama i po nekim restorančićem...Mene je privukla prodavnica kaubojske opreme. Vidim da je stara više od sto godina, pa hajde, zavirim. Uzmem jedan original kaubojski šešir, na sniženju je, probam ga, sjajno stoji, razmišljam da ga kupim... Malo mi je nejasno kako ću ga odneti, nezgodno za pakovanje... Moje dvoumljene primeti mlada, dugokosadevojka, veoma atraktivna. Na engleskom mi nudi pomoć, ja joj isto tako odgovaram da ne znam kako da ponesem šešir kući, nisam odavde.

Pita me odakle sam i odgovaram joj da sam iz Srbije...

- Iz Srbije?! Aj nemoj me zaebavat?! reče mi!

Nasmejemo se obe, zagrlimo, kao rod da smo, i naravno, raspričamo. Njena koleginica nas gleda čudno, a nas dve naizmenično pričamo o sebi, ko smo, odakle tačno...

Po liku bih rekla da je koleginica prodavačica indijanskog porekla. Inače, oni su jedini starosedeoci na kontinentu, svi ostali su doseljenici, samo neko pre, neko kasnije. I ona već svikla na to, samo se nasmejala i produžila da sređuje rafove... One kaubojske čizme, McCloud jakne i štošta još što turisti kupuju kao suvenire. A oni Kanađani koji drže do tradicije obavezno ovde kupuju opremu za čuveni stampid (nedelja kada se slavi kaubojski način života), na koji početkom jula dođe i milion i po ljudi (uspela je i to da mi kaže u tih nekoliko minuta).

Violeta Živkov