Kanada - 4.deo

Odlazak na Banf, treći po veličini nacionalni park u svetu, a prvi u Kanadi, planirali smo gotovo od mog dolaska. Ali, nikako se nije dalo. Poslednjeg vikenda odlučili smo da krenemo. Od Kalgarija vožnja traje oko sat ipo, a put vodi dolinom u kojoj su luksuzne kuće sa ergelama, usamljene i udaljene od grada, onako kako to retki sebi mogu da priušte.

Početak maja, konačno se i u hladnoj Kanadi priroda budila, pa je divna, zelena okolina mamila oči, ali i želju da se stane, izađe, prošeta. No, nama je vreme bilo ograničeno. Pravi doživljaj tek je usledio kad su one minijaturne slike Roki Mauntina, koje sam žudno gledala iz grada, postale ono što i jesu. Kolosalne, magične, stamene i samo slične nečem što sam viđala do tada. Sa 1000m nadmorske visine popeli smo se na 1600 m. Planine iznad mene parale su nebo, a ja sam pokušavala da ocenim dokle. Negde i do 4000 m, rekla bih.

Planinske kuće, tipski građene, dekorisane izvornom tradicijom, indijanskim motivima, sa brojnim pabovima, prodavnicama, čine gradić koji živi od turizma. Kažu da zakon ograničava broj stalno nastanjenih na svega 10 000 žitelja. Sve je ušuškano i ljupko, a onda kad krenete dalje, pred vama gotovo prsne pogled na ogroman zamak, čuveni Banff Springs Fairmont Hotel. Građen je u škotskom baroknom stilu i zaista mami i divljenje, i neko strahopoštovanje. Mi smo samo prošetali okolo, malo fotografisali, a onda potražili mesto kraj jezera Luis, za roštiljanje. Naši prijatelji Kanađani insistirali su da napravimo roštilj i ručamo zajedno, jer je to sastavni deo izleta ovde. Naravno, ko želi može taj ugođaj da zameni ručkom u jednom od brojnih nacionalnih restorana, no, mi smo se odlučili za nekonvencionalnu varijantu. I jeftiniju.

Kao dete koje ne zna gde bi i šta pre, hodala sam pored jezera, fotografisala detalje,  blenula u planine iznad i taman kad je izgledalo da će dan biti savršen...navukli su se preteći oblaci.

Ne treba pominjati razočarenje, žurno pakovanje u automobile, kišu koja je sivilom prekrila magiju... Ali, zastali smo da ipak „orobimo“ prodavnicu ručno pravljenih slatkiša.Više od tih delikatesa mene su privukle učenice, Japanke, u školskim uniformama. Vesele, radoznale, prosto su svakog prolaznika molile da se s njima fotografiše. Beskrajno simpatično.

Slike Banfa koje sam i pre gledala na internetu budile su žal za onim što je ostalo neviđeno. Kažu da ovde nema šta nije moguće raditi. Od zimskih sportova, do šetnji, pešačenja, susreta sa divljim životinjama i posmatranja ptica, sportskih i rekreativnih sadržaja...

Meni je ostala samo maglovita slika porodice jelena koja je odlučila da nam pređe put i potraži sklonište od kiše. Moja kamera zabeležila je tek senke, ali je moje oko ostalo ispunjeno tim suživotom divljine i čoveka.

Violeta Živkov