Kum

U neka prošla vremena, ova reč je bila izraz za veliko poštovanje. Stara poslovica kaže:“Bog je na nebu, na zemlji kum!“ Za kuma se uzimao neko ili iz porodice koja je bila usko povezana sa svojom, ili čovek koji ti je bio najveći prijatelj, neko sa kim si bio više povezan nego sa svojom rodbinom. Moj prvi kum, koga sam ja venčao, bio je drug iz mladosti, 10godina stariji, ali opet smo bili povezani.

Kada sam bio srednjoškolac,on je već bio uveliko momak..koji je voleo puno da pije,i da bude obesan tada.Društvo ga je puno iskorištavalo, a u trenucima pijanstva pravili sprdnju sa njim. Posle mog povratka iz vojske, došao je u fazu teškog pijanstva, kada nije znao za sebe i svoje postupke. Jednog dana, po povratku iz kafane, maltretirao je oca i maćehu, razbijao po stanu, vadio nož koji je nosio stalno sa sobom. Na poziv njegove maćehe došao sam i počeo da ga smirujem. Jedino mene je slušao u tim fazama i posle izvesnog vremena uspeo sam da ga smirim. Molio sam ga, tražio od njega da konačno počne sa lečenjem. Mlad je još bio, trebao je da zasnuje porodicu i da drugačije počne da živi.Poslušao me je i posle par dana krenuo na lečenje.

Nakon nekoliko meseci se vratio. Smirio se, prestao da pije I vratio se na posao. Nekoliko meseci kasnije pozvao me je da dođem do njega da popričamo, a pre toga sam znao da se upoznao i počeo vezu sa jednom devojkom. Predosećao sam što se na kraju i pokazalo da sledi – venčanje i da hoće da mu budem kum. Normalno, sa velikim zadovoljstvom sam to prihvatio. Venčali su se nakon par meseci, nažalost, nisu mogli da dobiju dete i njihov brak je nakon desetak godina propao. I dalje, kada se sretnemo mi se dozivamo kao kumovi.

Drugi kum u mom životu je posebna priča. Kada sam se ženio, bilo je onaj početak ludila na našim prostorima, ratovi su krenuli, a moji svi prijatelji iz detinjstva i mladosti su bili mobilisani. Rešenje sam našao u jednom drugaru sa posla, sa kojim sam se znao par godina. Pristao je bez razmišljanja i venčao nas. Krstio nam je i ćerku i to kumstvo je bilo u redu nekoliko godina, dok se nije upustio u vezu sa ženom sa dvoje dece, koja ga je počela polako odvajati od svih. Pre toga smo bili nerazdvojni, a mi smo mu čak i puno pomagali. Bio je podstanar, roditelji su mu živeli u Bosni i morao je sam da se snalazi. Često smo mu finansijski pomagali, kada god smo mogli. Ulaskom u tu vezu, počeo je sve manje da nas posećuje, a i sa roditeljima i bratom da gubi kontakt. Dešavalo se da nas zovu njegovi i mole da mu kažemo da im se javi, a kada mu je brat odlazio za Kanadu,ona mu je bukvalno zabranila da ode da se oprosti. Tada smo mu i mi rekli da ne želimo više da vidjamo nju, a njemu su vrata uvek otvorena. I tu je bio kraj našeg viđanja i kumstva.

Dvadeset godina je prošlo, nisam ga video, a i kada mu je kumče, koje je krstio, ubijeno,  nije smogao snage da se javi. Na žalost, nisam se baš usrećio sa svojim kumovanjem, iako sam se svojski trudio da ispoštujem sve ono što su naši preci radili.