Lepše od Pariza - 2

...Nije nam tada smetalo ni to što kuća nije bila dovršena i opremljena, što nije bilo tekuće vode i što je improvizovani „poljak“ iznova opasno pretio da će se sklopiti nad onim ko se koristio njegovim uslugama. Muve su nam dosađivale, komarci glodali do krvi, ali sve to nije bilo važno sve dok nije bilo škole, a dok bi dvorištā bila puna dečurlije. Zato smo mrzeli 20. avgust, dan kada bi se mojima završavao odmor, a mi bili primorani da se sa njima vratimo našoj „velikoj“ kući u gradu.

A, onda sam odrastao i to, čini mi se, u pogrešno vreme. Oskudica i nezadovoljstvo kao da su ostavili traga i na moj odnos prema selu. Mrzeo sam odlaske tamo zbog gužvanja u večito kasnećim vozovima, gde su ljudi švercovali i krali sve što je moglo da se ponese sa dve ruke.

Gorivo se koristilo samo za “weddings & funerals”, dvorište se naglo smanjilo u mojim očima, jer su njegovu slobodu i veliki prostor „pojele“ leje krompira, luka, graška, kupusa i svega onoga što je u tim nesrećnim vremenima trebalo omogućiti jednoj porodici da preživi. A i seoskim momcima, sa kojima sam inače odrastao, nisu se dopadale moje minđuše, frizura, vrsta muzike koju sam slušao, a najviše način na koji su me devojke posmatrale dok sam uveče „izlazio u selo“.

Sa dolaskom „promena“ (više onih u glavi, nevidljivih, nego društvenih, vidljivih), menjao se i naš odnos prema selu i našoj kući. Sve manje smo ih smatrali mestom odakle ćemo crpeti sigurnost za naš biološki opstanak, a sve više oazom i grudobranom protiv zahuktale globalističke manije da čoveku oduzme i najmanji trenut mira i posvećenosti sebi i svojoj porodici. To dvorište, sada opremljeno travnjakom i voćem (bašta je zastupljena samo kao detalj, želja moje bake da je ne ostavimo bez posla jer šta će ona tu zaboga da radi, ako ne može da je poliva dvaput dnevno i u samom nicanju spazi i uništi svaku vrstu korova koja zapreti da se pojavi među zasadima paradajza, paprike i ostalog povrća. Ta bašta je, oduvek, bila stvar prestiža oko koje su se mnoge komšijske bitke i spletke vodile, a sve u cilju da se odgaji bolja, izdašnija i originalnija sorta od one oko koje se znojio i okapavao sused) predstavlja naš mali raj. Mobilni telefoni u njemu gube svoje signale, televizor je, kao u svakoj poštenoj porodici iz vremena kada se na njemu vrteo samo jedan program, osuđen da nosi šustiklu, a ne da se „pali“ i troši struja, dok su na teritoriji našeg dvorišta u te dane zabranjeni bilo kakvi sukobi mišljenja oko politike, svetske krize, gripova i ostalih belosvetskih budalaština ( izuzetak su, naravno, rasprave o „Partizanu“ i „Zvezdi“, koje ne samo da su dozvoljene, već i poželjne jer se uz njih lakše ispija pivo i izvodi priča na terasi).

Međutim, pravo bogatstvo i vrednost odlaska u selo ne čine materijalne stvari kojima smo opremili „naše malo misto“ boravka, već odnosi koje obnavljamo međusobno i uspostavljamo sa drugim ljudima. Odavno neopterećeni time da će zaraditi velike novce od poljoprivrede (jer njihove bikove nema ko da otkupi, šećerane se, ionako, odavno, više bave prepakivanjem tuđeg šećera, nego otkupom njihove repe), ostavljeni od države da se brinu sami o sebi bez nade da će se u njihovom kraju otvoriti neka nova fabrika, obnoviti škola ili, ne daj Bože, zapatiti neka turistička manifestacija, seljani (namerno ne pišem seljaci, taj naziv su obezvredili Miloševićevo vreme i Siniša Pavić sa svojim jatacima) se sve više vraćaju vremenima zadrugarstva i mobarstva.

O njihovim finansijama ionako brinu pripadnici prve (proređene), druge (delimično odrođene) i treće (nikad ukorenjene) generacije gastarbajtera koji dolaze i donose svoj teško zarađeni novac. Na temelju dogovora zidaju se crkve, obnavljaju urušeni izvori i bunari, betoniraju sokaci, a sve bez pitanja i uplitanja države, jer gde ona uplete svoje prste to neće dobro proći za seljaka.

Druženje i razgovori sa njima u kasna predvečerja pod granama oraha ili lipa, dok komarci prave svoj krvavi pir, ili pred prodavnicom uz nezaobilazno „ ladno“, otkrivaju da su oni lišeni iluzija od kojih bolujemo mi „građani“ i da ne grade kule u pesku. Iako za sve svoje neuspehe u dobroj meri, još uvek, okrivljuju državu ili nepravedni svetski poredak, još uvek verujući da je VV (veliki vođa) živ i u dobrom zdravlju u „majčici Rusiji“, mnogi su više okrenuti budućnosti, svojoj i svoje dece. Indikativno je da većina živi za trenutak, „da im sad bude bolje“, što se malo kosi sa mojim shvatanjem seljana kao radnih i napaćenih ljudi koji u znoju lica svog štede za dalje proširenje svog imanja koje će ostaviti u amanet svojim naslednicima. Većina će danas novac uložiti u školovanje svoje dece (uslov je, naravno, da budu dobri đaci), obnoviti kuću i kućne aparate, otići na letovanje... Čak i oni koji su se odlučili da sreću potraže u inostranstvu, a sve ih je više i više, ne pate za tim da ostave zdravlje i mladost raznim nemcima, francuzima, šveđanima kako bi se vratili sa „mečkom“, ili danas popularnijom „bembarom“. „Ne radim ja za novu kuću u kojoj nikad neću prespavati“, kaže jedan moj kum, koji živi na relaciji Beč - Velika Morava, „radim da bih imao pristojan život, da bih mogao da dođem ovde kad god hoću i da otputujem gde god hoću“. Ove godine je bio u Amsterdamu.

Sve u svemu, selo mi sve više predstavlja mesto za fizičko-mentalni odmor, a još  neoskrnavljeno bezdušnom reklamom na televiziji ili navalom Velegrađana (neka me optuže za geopolitičku nekorektnost, marim ja), dovoljno je samo „ moje“ da ne moram, godinama još, da brinem da će me, onako golišavog i gaćastog, ujutru iz žbuna prepasti neki strendžer koji će me na globišu upitati za najbližu ispostavu Western Union-a, gde će se „popuniti“ za još jednu celodnevnu žurku. Ne u mom selu, ne sigurno.

-kraj-

Dejan Andrejić