Miholjsko leto

Lido di jesolo,  Italija,

jedne jeseni, popodne.

Na ovom mestu smo se prvi put sreli, vanbračna vila u spavaćici od pocepanih jedara i ja. Bilo je to u doba kada nisam sumnjao u pobedu. Godinama sam čitao knjige i sakupljao raznolika iskustva do kojih me moj život nije mogao odvesti. Predavao sam se toj opčinjenosti kao mesečar. Primeri sa stranica tvrdili su kako su odluke duha i volje preče od okolnosti koje ih pritiskaju. Kao da opasnost leži baš u mudrosti. U meni obilje razloga diže sidro za plovidbu u nemoguće. Želje koje se netežu sa surovim zahtevima stvarnosti. Od tada svako veče putujem (pogotovo kad malo popijem), a ujutru odustanem. Normalno je da se takav život, jednostavan poput kiše i neponovljiv kao osmeh, zaustavi u jednoj tački, duboko tajanstven nalik ukusu, pre nego postanem večna kapljica na talasima ništavila. Sada znam kako se oseća voda dok je miluje kamen.

Svaki put kad bih pogledao neku fasadu lepu kao cvet obasjanu suncem i kanal ispod nje, miran i spokojan, povezan sa građevinom kao krunica cveta sa strukom, osećao sam da je taj cvet ograničen samim svojim savršenstvom i da je fiksiran u vremenu i prostoru. Njegova jedina mogućnost širenja bile su reči, sejanje ideja o neprolaznom. Sve što je čovek pokušao umetnici su stvorili u svetu oblika i boja. Mudraci širom sveta su se trudili da lepotu svedu na jedinstveno svojstvo neopipljivo i bestelesno. Meni su ostale samo reči, za kanal zelen poput japisa iz morskih dubina. Za zrnasti porfir na fasadama boje puti rimskih konkubina, za tamnocrvene zastore u crkvama izvezene umetničkim vezovima i mozaike na zidovima i podovima nikad dovoljno pozlaćene. Svaki njen kamen je produkt čudne volje, svaki balkon izraz prkosa, a prozor odraz jednog sna. Veličanstvena lepota, tako teška za definisanje uprkos očevidnim dokazima čula, neosetno prisutna kao muzika sa neba u kojoj uživa i najskromniji putnik, ovde se gnezdi vekovima.

Za lepotu, kao i za život, potrebni su talenat i karakter.

Naručujem dupli čaj sa javom i hleb od tišine. Raspremam sećanja umoran od grešaka dok mi u glavi škripe uspomene. Moje srce su jasle od hartije za promukle reči u koje logos duva kao u staklo murana. Boravak u Veneciji mi je protumačio knjige. Istorija se krije ispod maske i njen identitet nije do kraja utvrđen. Ratovi, granice, ljudi, ljubav, ima tu nekog boga i nekog đavola. Pravo mesto rođenja je ono u kome je čovek prvi put razumno sagledao samog sebe. Suze mi potekoše kao kapetanu koji je razumeo da nikad neće zaploviti tim toliko željenim morem. Trenutna seta steže mi srce: pomislio sam da u reči savršenstvo leži i reč kraj; možda je i moje delo samo gozba proždrljivom vremenu. Odevena u lepotu, sa druge strane vode, ti cvrkućeš kao violina dok hodaš po ivici sveta kao cirkuski artist između rizika i vrtoglavice. Tvoja čast je ostala neukaljana pod šminkom globalizacije, zaštićena od kiše neukusa. Ne mogu ti ništa jer si veštica. To si ti. Gatara kojoj sve verujem. Dolazim, k tebi, u potrazi za biografijom. Da oduhoviš sve sitničavo i zemaljsko u meni. Da mi skineš prsten sa ruke i da me oslobodiš. Da budem ono što jesam.  Zasad su promene spoljašnje prirode, iste kao što sunce i kiša izazivaju na spomeniku, ne dirajući ni u njegovu materiju ni u arhitekturu, kao ni u suštinu.  Ono sam što sam uvek bio i umreću nepromenjen.

Svaki put kada mi sudbina kaže ne, setim se suze koju sam prolio tog popodneva, gledajući možda prvi put svom životu u lice. I nastavim dalje.